Интервју: Гергељ Лебланк, првак мађарског балета

Овог младог талентованог првака мађарског балета новосадска публика ће у 19 часова на сцени “Јован Ђорђевић” гледати у представи “Дон Кихот” Лудвига Минкуса, у кореографији и режији Ђуле Харангоза из Мађарске, чије присуство вечерашњој представи је такође најављено.

Управо је Гергељ Лебланк лауреат и награде која носи име Ђуле Харангоза оца, такође легендарног играча и кореографа. То је једна од више домаћих и међународних награда које је освојио Гергељ Лебланк у својој досадашњој каријери. По завршетку студија класичног балета на Мађарској балетској академији, Лебланк се усавршавао на Краљевској балетској школи у Лондону. Ту је и дипломирао 2011, вратио се у Мађарску, придружио се балету Мађарске државне опере, брзо напредовао, и 2016. постао првак.

Његов балетски репертоар садржи бројне улоге класичног и неокласичног балета, као и савремене кореографије. Међу њима је незаоблазна и улога у којој ће вечерас Новосађани гледати Гергеља Лебланка, који први пут наступа у Српском народном позоришту.

 Већ сте играли улогу Басила у представи “Дон Кихот”, у кореографији и режији Ђуле Харангоза, који је и у Новом Саду поставио овај балет на сцену Српског народног позоришта. Шта то значи за публику? Да ли ће имати привилегију да гледа играча који с лакоћом игра ту улогу, без обзира што су сцена и партнери другачији?

– Гостовати у другом позоришту увек је велика част, а уједно и тежак задатак. Веома мало времена ми остаје да увежбам улогу са овдашњим плесачима. Иако сам пре шест година играо улогу у балету „Дон Кихот“ у кореографији Ђуле Харангоза, ово доживљавам, због великог временског размака, као сасвим нови комад. Ипак, морам рећи да ми овдашњи рад у многоме олакшава балетски ансамбл и руководиоци проба и имам ту част да играм са фантастичном балерином Аном Ђурић, са којом ми је стварно јако угодно сарађивати.

 Шта за вас представљају гостовања у другим балетским кућама? Какво искуство она доносе? Шта за вас значи позив да овде гостујете?

– Сама чињеница да су ме позвали и тиме указали поверење ми веома годи. Волим да упознајем нове ансамбле и плесаче. Тренутно је зграда Мађарске државне опере под обновом и зато је затворена. Недостаје ми домаћа сцена и тамошња атмосфера. Када сам ушао у Српско народно позориште, на тренутак сам поново осетио како је то радити и живети у једном великом театру. Када сам изашао на сцену, остао сам запањен. Сцена је огромна. Морам да вам признам, мислио сам да је мања, и срећан сам што сам се преварио, свестан чињенице да већа сцена чини представу атрактивнијом.

 Усавршавали сте се на Краљевској балетској школи у Лондону, у то време сте добијали награде на такмичењима у иностранству, и вероватно би многи у вашој ситуацији покушали да тамо наставе каријеру, али ви сте се вратили у Будимпешту. Зашто? Да ли је постојао неки посебан разлог за то, или мотив?

– Одговор је веома једноставан: Срце ме је вукло назад у Мађарску.   Често сам имао прилику у животу да радим у иностранству и, наравно, волим да путујем и да сарађујем са другим ансамблима, али ипак, Будимпешта је мој прави дом.

 Какве могућности данас имају млади балетски играчи у Мађарској? Да ли се води довољно рачуна о балетској уметности?

– Моја искуства су веома позитивна. Добијам много прилика. Могу да остварим дечачке снове у смислу играња улога, а и добијам поштену плату. Мислим да једном балетском плесачу ни не треба више.

 Ваша каријера се врло брзо развија, сада сте првак Мађарске државне опере. Шта су следећи планови и жеље, које би волели да вам се испуне?

– Желео бих да одиграм још много улога. Радо бих поново дошао и у Нови Сад да играм.

        Наташа Пејчић