Intervju: Gergelj Leblank, prvak mađarskog baleta

Ovog mladog talentovanog prvaka mađarskog baleta novosadska publika će u 19 časova na sceni “Jovan Đorđević” gledati u predstavi “Don Kihot” Ludviga Minkusa, u koreografiji i režiji Đule Harangoza iz Mađarske, čije prisustvo večerašnjoj predstavi je takođe najavljeno.

Upravo je Gergelj Leblank laureat i nagrade koja nosi ime Đule Harangoza oca, takođe legendarnog igrača i koreografa. To je jedna od više domaćih i međunarodnih nagrada koje je osvojio Gergelj Leblank u svojoj dosadašnjoj karijeri. Po završetku studija klasičnog baleta na Mađarskoj baletskoj akademiji, Leblank se usavršavao na Kraljevskoj baletskoj školi u Londonu. Tu je i diplomirao 2011, vratio se u Mađarsku, pridružio se baletu Mađarske državne opere, brzo napredovao, i 2016. postao prvak.

Njegov baletski repertoar sadrži brojne uloge klasičnog i neoklasičnog baleta, kao i savremene koreografije. Među njima je nezaoblazna i uloga u kojoj će večeras Novosađani gledati Gergelja Leblanka, koji prvi put nastupa u Srpskom narodnom pozorištu.

 Već ste igrali ulogu Basila u predstavi “Don Kihot”, u koreografiji i režiji Đule Harangoza, koji je i u Novom Sadu postavio ovaj balet na scenu Srpskog narodnog pozorišta. Šta to znači za publiku? Da li će imati privilegiju da gleda igrača koji s lakoćom igra tu ulogu, bez obzira što su scena i partneri drugačiji?

– Gostovati u drugom pozorištu uvek je velika čast, a ujedno i težak zadatak. Veoma malo vremena mi ostaje da uvežbam ulogu sa ovdašnjim plesačima. Iako sam pre šest godina igrao ulogu u baletu „Don Kihot“ u koreografiji Đule Harangoza, ovo doživljavam, zbog velikog vremenskog razmaka, kao sasvim novi komad. Ipak, moram reći da mi ovdašnji rad u mnogome olakšava baletski ansambl i rukovodioci proba i imam tu čast da igram sa fantastičnom balerinom Anom Đurić, sa kojom mi je stvarno jako ugodno sarađivati.

 Šta za vas predstavljaju gostovanja u drugim baletskim kućama? Kakvo iskustvo ona donose? Šta za vas znači poziv da ovde gostujete?

– Sama činjenica da su me pozvali i time ukazali poverenje mi veoma godi. Volim da upoznajem nove ansamble i plesače. Trenutno je zgrada Mađarske državne opere pod obnovom i zato je zatvorena. Nedostaje mi domaća scena i tamošnja atmosfera. Kada sam ušao u Srpsko narodno pozorište, na trenutak sam ponovo osetio kako je to raditi i živeti u jednom velikom teatru. Kada sam izašao na scenu, ostao sam zapanjen. Scena je ogromna. Moram da vam priznam, mislio sam da je manja, i srećan sam što sam se prevario, svestan činjenice da veća scena čini predstavu atraktivnijom.

 Usavršavali ste se na Kraljevskoj baletskoj školi u Londonu, u to vreme ste dobijali nagrade na takmičenjima u inostranstvu, i verovatno bi mnogi u vašoj situaciji pokušali da tamo nastave karijeru, ali vi ste se vratili u Budimpeštu. Zašto? Da li je postojao neki poseban razlog za to, ili motiv?

– Odgovor je veoma jednostavan: Srce me je vuklo nazad u Mađarsku.   Često sam imao priliku u životu da radim u inostranstvu i, naravno, volim da putujem i da sarađujem sa drugim ansamblima, ali ipak, Budimpešta je moj pravi dom.

 Kakve mogućnosti danas imaju mladi baletski igrači u Mađarskoj? Da li se vodi dovoljno računa o baletskoj umetnosti?

– Moja iskustva su veoma pozitivna. Dobijam mnogo prilika. Mogu da ostvarim dečačke snove u smislu igranja uloga, a i dobijam poštenu platu. Mislim da jednom baletskom plesaču ni ne treba više.

 Vaša karijera se vrlo brzo razvija, sada ste prvak Mađarske državne opere. Šta su sledeći planovi i želje, koje bi voleli da vam se ispune?

– Želeo bih da odigram još mnogo uloga. Rado bih ponovo došao i u Novi Sad da igram.

        Nataša Pejčić