ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ  Улога културе, уметности - опомена и утеха

У “слободно време”, аналитичар је и кометатор бројних друштвених спектакла, у смислу којим их је описивао Ги Дебор.

Најновија представа коју је режирао доживела је велики успех. “Семпер идем” Ђорђа Лебовића. Прво у Сомбору, где је и креирана, а за сада су њена гостовања на паузи, изазваној ванредним мерама поводом епидемије корона вируса, још једне у низу невоља с којом се сусрећемо ових дана, не само у свету уметности.

Због чега сте се одлучили за драматизацију и режију Лебовићевог дела „Семпер идем” у Народном позоришту Сомбор?

– На известан начин, колико смо ми бирали Лебовића и “Семпер идем”, толико је и он изабрао нас, а то значи сомборски театар, па и мене у њему. Неколико година, можда и целу деценију, још од првог издања, које није прошло довољно запажено по мом суду, мада је у Сомбору био од почетка веома читан, разговарали смо о могућем постављању на сцену. Јер, по општем осећању и мишљењу Сомбораца с којима сам о томе разговарао – а то није само тај дивни позоришни свет сомборски, него и људи које свакодневно срећем при својим честим боравцима у Раванграду – “Семпер идем” је нека врста ултимативног сомборског штива, а притом је и, како написа још тада Теофил Панчић, реч о првом ремек–делу српске књижевности у 21. веку. Напросто, ма колико био утемељен у Сомбору, “Семпер идем” је и роман који се тиче сваког свог читаоца, надати се – не само на нашем језику, како год се звао. Језик, не читалац.

Шта је било најизазовније у процесу рада?

– Обим књиге, богатство мотива, тематска разгранатост, обиље живописних ликова, јасно изведених узбудљивих карактера, основни тон романа – његова зачудна ведрина и привидна лакоћа, честа измена перспективе и регистра, заправо све оно у чему се ужива при читању, представљало је изазов. С једне стране, све су то и олакшавне околности за драматизацију, с друге – то су препреке с којима се ваља суочити. И наравно, шта изоставити. Од кључне помоћи био је драматург. У овом случају то је сам Ђорђе Лебовић. Како је реч о расном драмском писцу и филмском сценаристи, то је јасно да он, заправо, пише у призорима, сценама, дијалозима који се, и кад су у неуправном говору, лако замишљају као живи разговор живих људи. Лебовић је и врстан стрип–сценариста, његов славни серијал “Партизани” који је писао за сјајног цртача Жила Радиловића, био је моје дечачко штиво, а како је недавно поновно објављен код нас у виду два стрип–тома заробио је и мог сина основношколца. Стрип сценаристика у реалистичкој фактури врло је изазовна ствар – како бити економичан, али не и баналан у дијалогу, на пример. Лебовић је врхунски у томе. И то је било од помоћи. Али, можда је кључна помоћ била у томе што сам пишући ту врло обимну драматизацију, те, практично, три представе у једној, имао на уму баш те сомборске глумце, “чувши” њихове гласове, знајући њихову сценску појавност, познајући њихову потребу за чистотом и радошћу позоришне игре.

Представа се већ може окарактерисати као велики успех. Како ви гледате на то?

– Радујем се томе. Ризик није био мали, дапаче – можда највећи у који сам се упустио у ових тридесет и једну годину откако режирам у театру. С друге стране, кад те на проби “ухвати” представа као да си само њен гледалац, а не и стваралац, онда рачунаш да ће се наћи још неко ко ће је волети. Сомборци је воле, то сад знамо. И то је неописива сатисфакција.

Како лично посматрате однос „увек истог” и „промене” када су у питању људи, њихове породичне заједнице, друштва и судбине?

– Тешко питање, на које, бојим се – а истовремено се томе и радујем, нема једнозначног одговора. Динамика односа човека, његове уже околине, шире заједнице и оног што називамо “светом”, представља сталну напетост, вишесмерна дејства, непрестани немир. То је оно што је у исти мах узбудљиво и узбуђујуће, али и онеспокојавајуће. Да се овде направим паметан, па призовем у сећање Хајдегера и “Битак и време”, а нека ми философи не замере уколико нешто грешим – тубитак битка је брига. Дакле, може се “шумским путевима” пронаћи неки мир, али чему мир уколико сте људско биће, неко, дакле, да призовемо још старији ауторитет – “рођен од жене, кратка вијека и пун смутњи”. Поготово је то тешко у свету који је обездруштвљен, којим влада солипсизам, нарциосоидност, себичлук, грабеж, самодовољност, себељубље – није ово случајно време селфија, све по оној формули “не постоји друштво, постоје само појединци и њихове породице”, том страшном пророштву Маргарет Тачер, у складу с којим је и сама та госпођа деловала. И завршила као заборављена и дементна усамљена старица. А само је требло да с разумевањем прочита “Књигу Проповједникову” и “Књигу о Јову”. Не мора Хајдегер. И Кјеркегор.

Не могу да Вас не упитам, у светлу актуелног, наизглед прилично катастрофичног сценарија, какво је ваше мишљење о овом природном „злу” које се надвило над човечанство?

– Ништа ново под сунцем, да цитирам старозаветног Проповједника. Ако Свето писмо читамо као текст, а не као идеолошку читанку, а ја другачије нити могу, нити умем, онда ћемо се сетити да је препуно таквих догађаја. Наравно да постоје научна објашњења и она су, поготово агностику попут мене, логична. Но, смисао помињаног текста, Петкоњижја, свих пророчких књига, Псалама, Давидових прича, а нарочито Књиге о Јову и Књиге Проповједникове, јест у књижевном дејству штива – оно опомиње на човекову несавршеност и пружа утеху због те несавршености, баш као и позориште или Хомер, Еурипид, Шекспир, Монтењ, Т.С. Елиот, Џојс, Пруст, Бекет, Чехов, Толстој, Боб Дилан или Крлежа и Црњански, Киш и Ковач, Андрић, Цане Партибрејкер или Душан Којић Која.

Која би или која ће, у таквим условима, бити улога културе, уметности?

– Ова горе наведена: опомена и утеха.

        Игор Бурић