GORČIN STOJANOVIĆ  Uloga kulture, umetnosti - opomena i uteha

U “slobodno vreme”, analitičar je i kometator brojnih društvenih spektakla, u smislu kojim ih je opisivao Gi Debor.

Najnovija predstava koju je režirao doživela je veliki uspeh. “Semper idem” Đorđa Lebovića. Prvo u Somboru, gde je i kreirana, a za sada su njena gostovanja na pauzi, izazvanoj vanrednim merama povodom epidemije korona virusa, još jedne u nizu nevolja s kojom se susrećemo ovih dana, ne samo u svetu umetnosti.

Zbog čega ste se odlučili za dramatizaciju i režiju Lebovićevog dela „Semper idem” u Narodnom pozorištu Sombor?

– Na izvestan način, koliko smo mi birali Lebovića i “Semper idem”, toliko je i on izabrao nas, a to znači somborski teatar, pa i mene u njemu. Nekoliko godina, možda i celu deceniju, još od prvog izdanja, koje nije prošlo dovoljno zapaženo po mom sudu, mada je u Somboru bio od početka veoma čitan, razgovarali smo o mogućem postavljanju na scenu. Jer, po opštem osećanju i mišljenju Somboraca s kojima sam o tome razgovarao – a to nije samo taj divni pozorišni svet somborski, nego i ljudi koje svakodnevno srećem pri svojim čestim boravcima u Ravangradu – “Semper idem” je neka vrsta ultimativnog somborskog štiva, a pritom je i, kako napisa još tada Teofil Pančić, reč o prvom remek–delu srpske književnosti u 21. veku. Naprosto, ma koliko bio utemeljen u Somboru, “Semper idem” je i roman koji se tiče svakog svog čitaoca, nadati se – ne samo na našem jeziku, kako god se zvao. Jezik, ne čitalac.

Šta je bilo najizazovnije u procesu rada?

– Obim knjige, bogatstvo motiva, tematska razgranatost, obilje živopisnih likova, jasno izvedenih uzbudljivih karaktera, osnovni ton romana – njegova začudna vedrina i prividna lakoća, česta izmena perspektive i registra, zapravo sve ono u čemu se uživa pri čitanju, predstavljalo je izazov. S jedne strane, sve su to i olakšavne okolnosti za dramatizaciju, s druge – to su prepreke s kojima se valja suočiti. I naravno, šta izostaviti. Od ključne pomoći bio je dramaturg. U ovom slučaju to je sam Đorđe Lebović. Kako je reč o rasnom dramskom piscu i filmskom scenaristi, to je jasno da on, zapravo, piše u prizorima, scenama, dijalozima koji se, i kad su u neupravnom govoru, lako zamišljaju kao živi razgovor živih ljudi. Lebović je i vrstan strip–scenarista, njegov slavni serijal “Partizani” koji je pisao za sjajnog crtača Žila Radilovića, bio je moje dečačko štivo, a kako je nedavno ponovno objavljen kod nas u vidu dva strip–toma zarobio je i mog sina osnovnoškolca. Strip scenaristika u realističkoj fakturi vrlo je izazovna stvar – kako biti ekonomičan, ali ne i banalan u dijalogu, na primer. Lebović je vrhunski u tome. I to je bilo od pomoći. Ali, možda je ključna pomoć bila u tome što sam pišući tu vrlo obimnu dramatizaciju, te, praktično, tri predstave u jednoj, imao na umu baš te somborske glumce, “čuvši” njihove glasove, znajući njihovu scensku pojavnost, poznajući njihovu potrebu za čistotom i radošću pozorišne igre.

Predstava se već može okarakterisati kao veliki uspeh. Kako vi gledate na to?

– Radujem se tome. Rizik nije bio mali, dapače – možda najveći u koji sam se upustio u ovih trideset i jednu godinu otkako režiram u teatru. S druge strane, kad te na probi “uhvati” predstava kao da si samo njen gledalac, a ne i stvaralac, onda računaš da će se naći još neko ko će je voleti. Somborci je vole, to sad znamo. I to je neopisiva satisfakcija.

Kako lično posmatrate odnos „uvek istog” i „promene” kada su u pitanju ljudi, njihove porodične zajednice, društva i sudbine?

– Teško pitanje, na koje, bojim se – a istovremeno se tome i radujem, nema jednoznačnog odgovora. Dinamika odnosa čoveka, njegove uže okoline, šire zajednice i onog što nazivamo “svetom”, predstavlja stalnu napetost, višesmerna dejstva, neprestani nemir. To je ono što je u isti mah uzbudljivo i uzbuđujuće, ali i onespokojavajuće. Da se ovde napravim pametan, pa prizovem u sećanje Hajdegera i “Bitak i vreme”, a neka mi filosofi ne zamere ukoliko nešto grešim – tubitak bitka je briga. Dakle, može se “šumskim putevima” pronaći neki mir, ali čemu mir ukoliko ste ljudsko biće, neko, dakle, da prizovemo još stariji autoritet – “rođen od žene, kratka vijeka i pun smutnji”. Pogotovo je to teško u svetu koji je obezdruštvljen, kojim vlada solipsizam, narciosoidnost, sebičluk, grabež, samodovoljnost, sebeljublje – nije ovo slučajno vreme selfija, sve po onoj formuli “ne postoji društvo, postoje samo pojedinci i njihove porodice”, tom strašnom proroštvu Margaret Tačer, u skladu s kojim je i sama ta gospođa delovala. I završila kao zaboravljena i dementna usamljena starica. A samo je treblo da s razumevanjem pročita “Knjigu Propovjednikovu” i “Knjigu o Jovu”. Ne mora Hajdeger. I Kjerkegor.

Ne mogu da Vas ne upitam, u svetlu aktuelnog, naizgled prilično katastrofičnog scenarija, kakvo je vaše mišljenje o ovom prirodnom „zlu” koje se nadvilo nad čovečanstvo?

– Ništa novo pod suncem, da citiram starozavetnog Propovjednika. Ako Sveto pismo čitamo kao tekst, a ne kao ideološku čitanku, a ja drugačije niti mogu, niti umem, onda ćemo se setiti da je prepuno takvih događaja. Naravno da postoje naučna objašnjenja i ona su, pogotovo agnostiku poput mene, logična. No, smisao pominjanog teksta, Petkonjižja, svih proročkih knjiga, Psalama, Davidovih priča, a naročito Knjige o Jovu i Knjige Propovjednikove, jest u književnom dejstvu štiva – ono opominje na čovekovu nesavršenost i pruža utehu zbog te nesavršenosti, baš kao i pozorište ili Homer, Euripid, Šekspir, Montenj, T.S. Eliot, Džojs, Prust, Beket, Čehov, Tolstoj, Bob Dilan ili Krleža i Crnjanski, Kiš i Kovač, Andrić, Cane Partibrejker ili Dušan Kojić Koja.

Koja bi ili koja će, u takvim uslovima, biti uloga kulture, umetnosti?

– Ova gore navedena: opomena i uteha.

        Igor Burić