„ДНЕВНИК” НА „ИГРИ СНОВИЂЕЊА” У ДОМУ КУЛТУРЕ „СТУДЕНТСКИ ГРАД” Живот је чудо у 11 слика

Штета што и трећа, заказана за 1. децембар, није одржана, јер би је, верујемо, поред деце (којима је у првом реду намењена) и неки од старијих посетилаца гледали с носталгијом и сличним лепим осећањима из свог детињства и одрастања, на које их подсећају догађања ове топло и дубоко емоционално приказане музичко-сценске фантазије.

Веома лепо примљена и акламирана од гледалаца свих узраста, „Игра сновиђења” је остварена у свепрожимајућој међусобној синергији младости и искуства, савршено предвођених  и уједињених визијом и радом легендарне (невероватно ингениозне и луцидне и у њеној 94. години) редитељке, драмског писца и педагога Зоре Бокшан Танурџић, која их је подстицала и с много стрпљења и љубави, и очигледним ауторитетом и мудрошћу.  И сама својом необичном биографском сторијом показујући да је живот чудо, али и колико фантастична толико и истинита прича, велика уметница речи и нарације искусно и инспирисано води своје актере кроз љубавну сагу између хендикепираног војника и балерине, пуну перипетија и контрастних драматичних збивања и призора. 

У својој инсценацији дајући веома важну улогу одговарајућој музици, коју је лично изабрала (снимљени фрагменти инструменталних композиција Стравинског, Моцарта, Бетовена, Шопена, Чајковкског, Грига, Рахмањинова, Ернеста Кортазара) она се руководи и далековидим Андерсеновим речима да „где речи не буде, проговара музика“. У том смислу редитељски поступак Зоре Бокшан Танурџић спаја драму, игру и „оперу“, креирајући специфично музичко - сценско дело у 11 слика, у ком се, поред уметничке музике, деца упознају, како и сама истиче, с „животним истинама о љубави, пријатељству, братско/сестринском односу и искушењима кроз која треба да прође младо биће да би сазрело. Баш савладавање препрека на том путу одрастања, личност чине јачом и истрајнијом у својим талентима и суштини“.

Представа је открила  у пуној мери бројне, већ препознате таленте, и неке који тек стасавају, па без критичарских претензија, с подједнаким уважавањем наводимо сва имена, почев од ауторске екипе, која је тако имагинативно покренула младе драмске, балетске и оперске уметнике, за надахнути интерпретативни чин изабраних и окупљених захваљујући продуцеткињи Тањи Рап. Тако, саставу комплетног извођачког колектива и ауторског тима, на челу с редитељком Зором Бокшан Танурџић, припадају кореограф Александар Илић, сценограф Жорж Драушник и костимографкиња из Новог Сада Сташа Јамушаков, чији је рад сјајно подржан светлосним ефектима Срђана Јовановића и звучним дизајном Зорана Јерковића, као и асистенцијом кореграфа Бобана Костића. 

Наводећи, разуме се, највећи број тумача глумачких партија, који су готово подједнако заслужни за завидан успех остварене продукције, почињемо с одличним Александром Полупановим као Постојаним оловним војником Матијом, кога смо упознали на првом извођењу (на другом га ја играо Филип Станић), затим изванредним Бојаном Лојковићем као тумачем потпуно необичног, оперском певању наклоњеног лика Полицајца, те неодољиво симпатичним оловним војницима/браћом Филипом Станићем, Николом Кораћем, Стефаном Николићем, Миланом Перишићем и Бобаном Костићем. Битне улоге играју и Стела Рачуница (Мама) и Андрија Даничић (Тата и Капетан), Магдалена Ивановић и Теодор Стјепановић (близанци Маја и Милош), Милана Матејсер, односно Андријана Марин (Балерина) и у роли Комшинице Маринеле, оперске диве, две изузетне професионалне певачице Невена Ђоковић и Мирјана Недељковић. 

Њихове, у ствари, једине „живе“ вокалне нумере су чувена арија шармантне Розине из Росинијевог „Севиљског берберина”, дубоко сензибилна арија Лаурете из Пучинијеве комичне опере „Ђани Скики” и популарна песма Пољубац Луиђија Ардитија (италијанског композитора и диригента друге половине 19.века), валцерско-оперетског карактера, којом колоратурне сопранисткиње полетно и с одушевљењем заокружују своје глумачко-певачке наступе. Истичемо и допринос Компаније „Балет младих“ и Академског фолклорног ансамбла Института за уметничку игру, а посебно и функционални удео извршне продукције куће „БАФЕ“ и њеног тима у ком су и реализатори костима, пушака, сценографије, шминке и фризура, итекако неопходни и заслужни за коначни примерен резултат, надамо се, и нових, још експресивнијих и посећенијих извођења. 

Марија Адамов