„БАЛКАНСКА ЛЕПОТИЦА“ НА СЦЕНИ СНП-а Идеолошки снови и кошмар на јави

Један од њих је Франц/ Ференц/ Фрањо Шлемил. Ласло Вегел је на основу његове приповести о свом деди Јохану/ Јаношу/ Јовану написао „Балканску лепотицу или Шлемилово копиле“. Сви могу да препознају јеврејско, немачко, мађарско, српско и хрватско наслеђе само гледајући у наведена имена и њихову варијацију, а има и један град за који је карактеристична управо та комбинација – Нови Сад/ Ујвидек/ Нојзац. Сада се у њему, у Српском народном позоришту, игра и представа која носи скраћени назив „Балканска лепотица“.

Као што се Ласло Вегел већ бавио Новим Садом и његовим ослободиоцима како сам то назвао ономад, у роману „Неопланта или обећана земља“, тако је и редитељ Андраш Урбан то већ радио, у представи „Неопланта“ Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз, пре десет година. За разлику од ликова као што је Марија Терезија, сада је историја Новог Сада, у драматизацији Ведране Божиновић, такорећи сведена на три сна – сан о Миклошу Хортију, сан о Адолфу Хитлеру и сан о Јосифу Висарионовичу Стаљину. Они за људе као што су Шлемили исписују историју бесудбинства, како је то називао нобеловац Имре Кертес, па и употребе човека, како је то називао Александар Тишма, веома важних за прозу и доживљај света Ласла Вегела. С том разликом што Вегел својим Шлемилима приступа са духовитим отклоном, попут Хашека („Добри војник Швејк“). 

Шлемил је име чувеног Шамисоовог јунака, који је своју сенку продао ђаволу, а код Вегела му је сенка у виду трага отишла доврага. Он уместо да ослобађа, непрестано кује нове грбове ослободиоцима. Његов једини сан је да му кћерку поставе за поштанску службеницу, а и тај постаје кошмарна јава. Цена нормалног живота на овим просторима једноставно се испоставља готово увек као превисока, а смрт као жестоко јефтина. 

Још једна је тема важна за роман и представу „Балканска лепотица“, тема социјализма који никад није сахрањен, баш као што је датум смрти старог Шлемила на трагу апсурда приказан у полувековном опсегу, од ‘45. до ’95. Скраћени наслов представе упућује и на то да се у драматизацији овај идеолошки оквир задржао много више од силних перипетија којима Франц/ Ференц/ Фрањо (игра га Марко Савковић) установљава све покидане породичне линије деде Јохана/ Јаноша/ Јована (Димитрије Аранђеловић). Међутим, представа није ексклузивно политичка, иако њена поставка на сцени Српског народног позоришта, а не мађарског, на чијем идентитету ипак бар већински почива, може само по себи да поставља политички, заправо уметнички чин вредан дивљења.

Но, каква је то представа? Знајући сензибилитет и креативни потенцијал њеног творца, Андраша Урбана, могло се очекивати да буде брутална, јако експресивна и експлицитна. Ипак, изненађење је колико је она заправо драмска, упркос томе што потенцијал прозног текста – историја 20. века кроз непрекидни наратив углавном само једног лика – уопште није драмски. Линеарност и предвидивост, већ виђеност вишка историје на овим просторима, латентни став да је она ексклузивна, уопште није препрека. У фуриозном ритму, брзим изменама и на најразноврсније начине решеним сценама бројног глумачког ансамбла, представа „Балканска лепотица“ креативно буја из мизансцена, свих могућих сценских праваца, хоризонтала, дијагонала, вертикала.  Но, и даље има оно што је препознатљиво за Урбана, снажан визуелни амалгам драмског, поетског и ликовног (сценографија Марије Калабић, костимографија Марине Сремац). Посебно се издвајају сцене вожње бициклом старог Шлемила и Балканске Лепотице (Катарина Брадоњић), или она у којој цео глумачки ансамбл игра тенис (кореографија Андреја Кулешевић).

Музика Ирене Поповић Драговић није у првом плану, али кад је има у виду неколико сјајних сонгова, атмосфера у сали буквално надође ерупција емоција. Данило Миловановић Вукомановић, гостујући глумац на сцени СНП-а, који игра у неколико улога, бриљира у тим епизодама. Ивана Панчић Добродолац игра другарицу Светлану тако да ми се дигла коса на глави. И иначе, глумачки ансамбл представе је извео низ сложених задатака, физичких, вербалних, музичких, за сваку похвалу. Аљоша Ђидић, Пеђа Марјановић, Душан Вукашиновић, Анђела Пећинар, Миа Симоновић Аранђеловић, Јована Мишковић, Драгиња Вогањац, Јелена Антонијевић, и већ споменути, свака част. Нема позоришта без развоја ансамбла. Нема домовине без изградње заједничког идентитета. Нема мноштва имена без учења страних језика.

Игор Бурић