Анђелка Прпић: Смејемо се сами себи!

Шармантна Анђелка у овој представи игра Јованку Јоку Јаковљевић, банкарку стару 32 године. Јока  је млада жена која гради каријеру оним што има (памети и знања понајмање) у суровом корпоративном свету. Сасвим случајно се нашла пред дилемом: част и брачна верност или успон у каријери? Такву дилему не може да разреши сама: читава војска ликова (у којима се нашла) јој у томе помаже стварајући још већу конфузију у њеној празној главици, а директоров син само што није ушао у њену собу... Задовољство је његово, кајање њено...

- Волим када се пред мене стављају тешки захтеви и који имају првенствено задатак да буду питки и да окупљају широку публику. Кроз монодраму „Шта ме снађе” сусрела сам се са темом са којом се, сигурна сам сусрећу многе жене, а то је питање морала! Шта је уопште морал, у којој мери га треба слепо следити? Да ли је вредно побећи од сопствених убеђења? Имамо ли своја убеђења или смо зависни од околине и средине и свега што нам се намеће? Жаргонски речено, дати ил' не дати? А шта је на тасу понекад и „сточне” ваге открићу вам на сцени. Узбуђује ме јако када треба да оживим ликове и теме у којима се сви проналазе. Задатак ми није лак, а то је да се углавном жене али и мушкарци поистовете са мојим проблемом на сцени - рекла је Анђелка Прпић у разговору за Дневников ТВ магазин.

Како изгледа играти монодраму која је, према речима Небојше Ромчевића, кројена за вас?

- Узбудљиво. Напето. Разиграно. Документарно. Весело. Велика је одговорност радити Небојшин текст, где ниједно слово није случајно и тек тако написано. Заправо потребно је само следити и пратити то што је он креирао до детаља. Када се то савлада онда долази најважнији део и смисао нашег посла,а то је публика. Ставила сам саму себе пред велики задатак, али када из публике чујем реакцију све изнова и изнова добија смисао.

У монодрами „Шта ме снађе” играте „читаву војску ликова”. Ко су сви ти ликови које нам представљате?

- То су заправо типови. Типична неснађена амбициозна 30-огодишњакиња, типична полицајка, типична мајка, баба, психолошкиња, типичан незаинтересовани муж и тако даље. Тек када се ствар доведе до генерализације видимо заправо ко смо, какви смо и где смо. Када би се и психологизација увела, валери би мутили слику. У Небојшином тексту смејемо се сами себи, жалимо над својом површношћу, неретко и глупошћу. Изазов ми је био да оживим све те ликове. И занимљиво ми је што сваки лик има своје симпатизере, очигледно се свако пронађе у неком од њих.

Да ли кад креирате лик, имате у глави неку особу из реалног живота коју сте упознали и да ли вам се догађа да након играња неког лика, боље разумете одређене људе из вашег живота?

- Лепота нашег посла је да се бавимо људском душом, да истражујемо и у себи тражимо различите профиле, односно макар неке обрисе како би у одређеном моменту могли да будемо неко други. Није то нити лак нити једноставан пут. Истина, некад имитација помогне на том путу, убрза процес, али се свакако на томе не завршава посао. Конкретно међу овим ликовима, најпознатији лик ми је била улога Бабе. Не зато што подсећа на моје баке, већ зато што бабина сва интересовања почињу и завршавају се са Нолетом (Новак Ђоковић), а таквих примера сигурна сам имамо сви на прегршт у свом окружењу.

Променили сте неколико градова али и животних ситуација у смислу преласка из анонимности у свет познатих личности. Колико је тешко очувати своја убуђења кроз тако велике промене?  

- Не трудим се да се не мењам. Учим, сазревам, растем, промене су нормалне и пожељне у том смислу. Али ми се систем вредности и кућно васпитање не мења у односу на било какве нове околности. Нисам човек саткан од тешких принципа, али кад се „желудац” буни и ја се повлачим. Нисам присталица „све и по сваку цену”.

Будући да сте у Новом Саду провели студентске дане и да га одлично познајете, која места ћете прво посетити током гостовања с представом?

- СНП ме из огромног поштовања које имам, плаши. Покушацу то да превазиђем. Најважније у Новом Саду је обићи класиће (колеге са класе на Академији) који су остали ту да живе и раде, и пробати да се надокнади пропуштено.

Спремате ли неку нову серију које ћемо ускоро гледати?

- Снимили смо летос у Сарајеву са екипом која је радила на серији „Луд Збуњен Нормалан”, нови ситком „Не дирај ми маму”. Велика ми је част и срећа била да играм са Ренеом Биторајцем, Бранком Ђурићем, Емиром Хаџихафизбеговићем и многим дивним колегама. Надам се да ће 2018. гледаоци моћи да уживају у тој питкој и духовитој причи Феђе Исовића.

Снежана Милановић

фото: Јелена Беквалац

Интерактивна Ђурина комедија      

Редитељ монодраме „Шта ме снађе” Бранко Ђурић Ђура каже да ће представа сигурно поставити нове стандарде у категорији представа за једног глумца.

„То сигурно није монодрама, није ни стендап него је једна интерактивна савремена комедија која забавља гледаоце на софистицаран начин и налази своје место у срцу сваког од њих, независно од тога какве комедије су до тада волели да гледају. Анђелка демонстрира свој посебни таленат и показује целу лепезу шармантних карактеристичних ликова који плене пажњу и дижу ритам представе од почетка до краја. Свакако се ради о квалитетној забави која не потцењује гледаоца него комуницира с њим на нивоу који он заслужује. У данашњој поплави јефтиних комедија Анђелкина „Шта ме снађе” представља право освежење”, рекао је Бранко Ђурић Ђура.