Александар Поповски, редитељ: Пливати по својој вољи и правилима

Дело овог, сада већ култног, норвешког писца је критика савременог потрошачког друштва, препуно особеног хумора и ироније, ликова, антијунака, који промишљају свој положај у односу на породицу и на захтеве модерног доба, напомињу у СНП -у, док главног јунака Андреаса Доплера описују као “пасионираног бициклисту, мушкарца у најбољим годинама, који напушта дом, породицу, друштво и одлази” што даље од цивилизације, а ближе природи. Представу по овом делу Ерленда Луа Поповски је већ радио у Љубљани, и потврђује да је тамо било прилагођавања словеначком друштвеном тренутку, што овде неће бити случај. Тамо је он стварно постао део словенских шума, све је пребачено да се дешава у Словенији, и чак му је и име промењено у Дивјак, што и јесте словеначко презиме, каже за наш лист редитељ Поповски, објашњавајући да је било потребно да буде лоциран у неком конкретном делу Словеније, јер тамо има људи који живе на тај начин.

Не кажем да код нас нема, али некако сам се уморио од те актуелизације и повезивања са свим и свачим, са данашњицом, и да све мора да има значење, а свет се врти већ толико година, и никад није престао да буде актуелан. Овде смо Доплера оставили тамо где припада, а самим тим он постаје нешто што апсолутно припада свакоме од нас. Свако од нас се нађе у једном тренутку лавиринта и нелогичности, који људска природа има потребе да реши на другачији начин. Једноставно, сваки је систем направио неко своје уређење, у којем ти мораш да пливаш. Ставе те као рибу у неки акваријум, а ово је риба која хоће да искочи из тог акваријума, и да плива по своме. То је нешто што припада сваком човеку, било да живи на Гренланду, Аустралији, или у Новом Саду, наводи Поповски.

Но, каква је судбина таквих људи, да ли можда на крају осећају неку горчину, за Поповског ту нема дилеме, јер сматра да човек, који се на тај начин ослободио, не носи никакву горчину у себи, већ само ослобађање од правила, и другачији начин живота.

Поповски наводи да није било тешко поставити ово дело Ерленда Луа на сцену, јер овакву литературу осећа као блиску, као и коментаре, језик и хумор. Разлози за то су можда у томе што су обојица исто годиште, те Ерленда Луа осећа као свог, а не страног аутора. Но, Луов хумор ће ипак, сматра Поповски, свим генерацијама бити пођеднако занимљив.

Живети у шуми са малим лосом, као Луов јунак, ја верујем да је то нешто што ће бити смешно за било коју генерацију, и да то није нешто што одређује генерацијски хумор. За мене је то ситуацијски хумор, истиче Поповски.

Свако од нас, додаје редитељ, ће се сетити пар пријатеља који знају некога који су већ кренули да живе као Доплер.

Верујем да Доплер има своју будућност и да ће брзо да добије и своје следбенике, поручује Поповски.

Иако можда на први поглед тај Доплеров поступак има везе са ранијим теоријама о повратку природи, Поповски то негира.

Мене Доплер јако подсећа на Бига Лебовског, и као што је он постао фигура која има свој фан клубове, тако и ја знам пуно људи који су велики фанови Доплера. Мени је фантастично што ћемо сада имати могућност да упознамо Ерленда Луа, који ће доћи на премијеру, и то је за мене велико задовољство, истиче редитељ Александар Поповски.

Ја мислим да је Ерленд Лу јако велики конформиста и хедониста, и да уопште не заступа нити једну филозофију, или један интерес до краја. Он се прилагођава времену тако како њему одговара, и зато ми се допада. Он уопште није коректан, ни стриктан. Говори о томе само зато што му је нешто сметало, а не због тога што је прихватио одређену филозофију, нити мисли да је промовише. Једноставно, он се, као нека јегуља, прилагођава свим стварима на које налети, и то ми се допада, зато што други, чак и у тој филозофији ослобађања постају пуританци. Недоследан је максимално, и то мислим да је његова предност, примећује Поповски.

У улогама су: Страхиња Бојовић (Доплер), Радоје Чупић (Бонго), Јована Стипић (Жена), Исидора Влчек (Нора), Ненад Пећинар (Дизелдорф), Александар Гајин (Mеnayеr/Roditеlj), Милорад Капор (Роџер), Јована Балашевић (Разредна) и Игор Павловић (Конзервативац).

Имао сам јако лепо искуство док сам радио представу “Дух који хода” у СНП -у. Упознао сам тада ансамбл, и сада, када сам радио поделу, баш сам улогу Доплера наменио Страхињи Бојовићу, јер ми је још раније показао нешто што мислим да је јако занимљиво и специфично код њега, и што даје посебан тон том лику. Као што без Ричарда не можеш да радиш “Ричарда...”, тако ни “Доплера” без Доплера, не бих могао да помислим да радим, износи редитељ Поповски.

Драматург је Николина Стјепановић, сценограф и костимограф је Магдалена Влајић, док је кореограф Иста Степанов.

Н. Пејчић