Приче из музеја Војводине у Новом Саду– Жива трговина у неолиту

Реч је о експонатима вулканског стакла и о спондилус шкољкама, које се називају још и бодљикавим остригама, а који су се трампили у период неолита, односно пре око седам хиљада година.

Помоћник директора и виши кустос археолог у Музеју Војводине мр Тијана Станковић Пештерац објаснила је да се опсидијан због посебих одлика, пре свега тврдоће и оштрине, често користио у праисторијско време, а најстарије пронађене алатке од тог материјала потичу из средњег и млађег палеолита.

– Млађе камено доба или неолит било је време тзв. неолитске револуције, када су људи са ловачко-сакупљачког прешли на седелачки начин живота - казала је Тијана Станковић Пештерац напоменувши да седелачки начин живота није подразумевао да се они више нису кретали по одређеном подручју. - Научили су да граде куће, припитомљавају животиње и гаје биљке. Формирају велика и стална насеља, праве и пеку посуђе од глине (керамику) како би добило чврстину и водоотпорност, те глачају алатке које праве од камена. Камен, дрво и кост су им одувек били на располагању, те почиње потрага за другим сировинама...

Анализа сировина показала је да је неолитски човек добро познавао врсте и својства стена. Користио је речне и морске облутке, али вадио је камен из природних лежишта, попут жадеита, нефрита и опсидијана, који се највише везују за комуникацију и трговину. На основу врсте опсидијана, научници могу открити одакле је сировина доношена у неолитска насеља и донекле реконструишу живот људи из тог периода.

- На чувени локалитет Бело Брдо, у Винчи, као и у  цео регион румунског Баната опсидијан је доношен из источне Словачке и ту окресиван– навела је Тијана Станковић Пештерац напоменувши да археолози кроз порекло материјала могу сазнати много о начину живота и везама међу људима у праисторији. - Претпоставља се да су носиоци винчанске културе били у добрим односима са заједницама потиске културе у Карпатском басену. Доказе за то смо пронашли и у другим артефактима – спорадичној појави керамичких предмета потиске културе у винчанским насељима и обрнуто. Осим тога, шира област средњег Подунавља, укључујући Винчу и југоисточну Панонску област, део је интерактивне културне зоне у којој циркулишу и други нетипични предмети, као што су предмети од алабастера, мермера и накита од морских шкољки.

Према речима наше саговорнице опсидијан треба сматрати једном од веза и разлога за комуникацију између винчанских и потиских заједница која говори о усложљавању трговинских односа. Најјужнија тачка на којој су налажени предмети од карпатског опсидијана су локалитети Мандало у егејској Македонији и Житковац на Косову, а који можда говоре о алтернативним правцима кретања робе. Како је казала постоје истраживања на тему трговачких путева у праисторији у оквиру којих научници покушавају да их реконструишу на основу налазишта предмета попут опсидијанских сечива. Тај посао није лак јер се кроз миленијуме природа изменила.

Локалитет Борђош код Новог Бечеја је велико насеље потиске културе које се систематски истражује од 2014. године захваљујући сарадњи Музеја Војводине и Универзитета у Килу (Немачка). Простире се на 40 хектара и говори, између осталог, о односима између винчанске и потиске културе јер археолози проналазе црне посуде танких зидова, јединствено декорисане, а које су карактеристичне за винчанску културу.

- На том месту нађен је велики број опсидијанских алатки, углавном пореклом са западних Карпата, односно из источне Словачке и планине Бик у Мађарској –рекла је Тијана Станковић Пештерац појаснивши да су алати најчешће изузетно малих димензија, што значи да је сировина била драгоцена и да је коришћен сваки део ма колики био. – У прилог томе говори и чињеница да су неолитски људи били спремни да пређу огромна пространства у потрази за сировинама без коња, који се појавјуљу доласком индо-европљана у бакарном добу.

Људи су још од старијег каменог доба користили предмете из природе да би  украшавали тело. Кроз накит изражавали су своју естетику, припадност групи или статус у друштву. Осим камена, доказ трговине и додира међу популацијама била је шкољка спондилус, који је био омиљени материјал за израду накита  попут наруквица, огрлица и привезака у неолиту и бакарном добу. Морске шкољке биле су изузетно ретка и луксузна роба. Спондилус је допреман са Медитерана, из Егејског и Јадранског мора. Обично има карактеристичну црвену боју и бодље, па су га локалне занатлије секле и вешто обрађивале... До сада је у Европи познато око 200 локалитета, често много удаљених од Медитерана, на којима су пронађени предмети израђени од спондилус шкољке.

Опсидијан је и данас  употреби

Опсидијан је природно вулканско стакло које настаје брзим хлађењем лаве у одређеним температурним ритмовима. Најчешће је црне, смеђе, црвенкасте боје или скоро провидан у зависности од географских услова у којима настаје и од минерала које садржи. У Европи велика лежишта опсидијана могу се наћи на Липарским острвима, Сардинији, Мелосу и Карпатима. У млађем каменом добу – неолиту углавном је коришћен за производњу алатки (сечива, длета, врхова стрела) од опсидијана и допреман са великих удаљености.

- Због изузетних својстава и оштрине, опсидијан се и данас користи у хирургији јер су ти скалпели често оштрији и од најквалитетнијих челика, па звучи невероватно да је то својство већ увелико било познато у неолиту.

Према њеним речима незахвално је са сигурношћу тумачити накит од морских шкољки, јер никада не можемо бити сигурни какво је значење неки предмет могао имати у далекој прошлости. Ипак, знамо да је та врста шкољке била изузетно ретка и скупоцена у неолитско доба, па су њени појединачни делови могли бити коришћени и као средства размене.

Силвиа Ковач

Фото: Вања Фифа и Музеј Војводине