Опроштај од Дејана Мијача: Остало је само ћутање

Подсетимо, велики драмски уметник умро је 5. априла у 87. години у Београду.



Управница ЈДП-а Тамара Вучковић Манојловић је рекла да је Дејан Мијач цео свој живот апсолутно посветио позоришту.



"Данас се са тугом опраштамо од великог човека, пријатеља, великог редитеља, великог - Дејана Мијача. Режирао је широм Југославије 135 представа, од тога 28 у ЈДП-у", навела је управница и подсетила да је своју последњу представу режирао управо на овој сцени, реч је о комаду "Вишњик" Антона Павловича Чехова, крајем 2011. године.



"И када је урадио своју последњу представу, никада се није опростио од свог Југословенског драмског позоришта", нагласила је Тамара Вучковић Манојловић.



Рођен је 17. маја 1934. године у Бијељини, а Позоришну режију је студирао на Академији за позоришну уметност у Београду.



Био је редитељ Народног позоришта у Тузли и Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду.



Драмски писац, редитељ и књижевник Вида Огњеновић приметила је да се током живота опраштамо од људи питајући се да ли видимо кога смо волели.



Она је рекла да се са снимака његових представа не може видети оригиналност и смелост коју је имао у својим режијама, да то може само уживо.



"Био је редитељ мислилац. Стварао је део по део представе, до тражене целине, као композитор што уклапа ноте. За њега је pozorrištе било илузија и уметност препознавања. Није имао тајни, јер је и сам био - тајна", рекла је Огњеновић.



Онда је подсетила на чињеницу да је исто тако чувени филмски и позоришни редитељ Ингмар Бергман (1918-2007) одлучио својевремено да се повуче, било је то у његовој 87. години.



Али, тада је читав ансамбл пожоришта са све сценском техником пуна четири данса молило антологијског шведског редитеља да се никако не повуче.



"Да ли смо и ми могли тако да не пустимо лако Дејана да оде са сцене, често се питам. Намучио се он са разним импровизацијама на које је наилазио у каријери. Ипак, мајсторе, заиста ништа није било узалуд. Збогом Дејане, прави пријатељу, задужили сте наше позориште и културу", закључила је Вида Огњеновић.



Председник Српске академије науке и уметности (САНУ) Владимир Костић рекао је да се осећа веома понижено, као и сви остали, што нас је напустио велики редитељ.



"Увек се тражи кривац кад неко умре. Питао бих господина Мијача - "зашто баш сада да нам оде?". Сви су сматрали да је веома значајно да он буде део САНУ. Памтим сусрет у нашој установи након што смо га изабрали, питао ме је шта се од њега очекује да сада ради. Ми смо му рекли да се одмори и лагано ћемо о томе разговарати да би он на то рекао да нема много времена. Изгледа да је био у праву", открио је председник САНУ.



Костић је дефинисао Мијача да је у себи имао отменост, односно праву отменост духа.



"Теши ме та могућност да си можда отишао на неки далеки пут. Зар ниси могао све ово да одложиш, а не да одеш сада кад си нам најпотребнији?", питао се Костић.



Дејан Мијач бавио се и педагошким радом као професор позоришне режије на Факултету драмских уметности (ФДУ) у Београду од 1972. до 1997. године.



Редитељ Егон Савин, такође професор на ФДУ као његов студент приметио је да је данас тужан повод да се први и последњи пут захвали Мијачу на изузетан педагошки рад током тих 70-их, 80-их и 90-их година.



" Говорио нам је да позориште мора да победи сумњу у свет, јер је цео свет - обмана. Стрпљиво нас је учио опасностима самољубља и да редитељ своје мисли утисне у представе", истакао је редитељ Савин.



Он је открио како је Мијач увек надахнуто говорио о писцима Гогољу, Чехову, Стерији.



"Причао нам је да је Чехов наш највећи пријатељ, да је створио Станиславског, а да је неопходно да у сваку нашу представу ставимо мало Гогоља као зачин", присећао се Савин и подсетио на велике Мијачеве представе по делима ова два руска писца "Женидба", "Вишњик", али и антологијске Стеријине "Родољупце".



Српски позоришни редитељ и академик режирао је на многим сценама у бившој Југославији, а посебно у Новом Саду на сцени Српског народног позоришта (око 40 режија), Београду, Загребу, Сомбору и Нишу. Дејан Мијач је био дописни члан САНУ од 2021. године.



Глумац Бранко Цвејић сматра да Дејан Мијач никада није потцењивао позоришну публику, али да јој исто тако није ни подилазио.



Подсетио је да су многе књиге, публикације, есеји, студије написане о њему, и да ће тамо горе на небу "сигурно бити громогласна подела коју спрема тренутно" са осталим преминулим великанима.



Глумац Срђан Тимаров прочитао је писмо академика и драмског писца Љубомира Симовића који каже да га је у овој поплави смрти драгих људи, веома затекла и узнемирила вест о одласку Мијача.



Симовић је подвукао да је Мијач увек имао своју адаптацију у комадима које је режирао, где је чцитао и откривао нова значења и могућности на сцени једног Чехова, Шекспира, Молијера, посебно Стерије.



"Имао је среће да цео живот проведе у позоришту. Све што му је театар пружио и што је од њега добио, Мијач је увек вишеструко вратио", закључује се у писму песника и драмског аутора Љубомира Симовића.



Војислав Воја Брајовић сматра да је Мијач био велики филозоф, храбар редитељ, ненадмашни циник, те да је своје размишљање о друштву успео да искаже кроз своје представе.



"Мијач је био наш Чехов, лечио је позориште. У 21.веку одустао је као шампион. Умро нам је Дејан Мијач, и како каже Шекспир, остало је ћутање", закључио је Брајовић.



На сцени ЈДП је режирао многе дуговечне и успешне представе као што су - "Пучина" Бранислава Нушића, "Мизантроп" од Молијера, "Троил и Кресида" Вилијама Шекспира, "Псећи валцер", "Леонс и Лена" Георга Бихнера, "Гардеробер" Роналда Харвуда, "Родољупци" Јована Стерије Поповића, "Мртве душе" Николаја Гогоља, "Скакавци" и "Барбело, о псима и деци" ауторке Биљане Србљановић, са којом је сарађивао и на њеном комаду “Америка, други део” (Атеље 212).



Такође памте се последњих деценија и његове режије представа “Чудо у Шаргану” Љубомира Симовића, “Трг Хероја” Томаса Бернхарда, “Дивљи мед” Мајкла Фрејна / А. П. Чехова, “Леда” Мирослава Крлеже (Атеље 212), “Птиц и птица” Слободана Стојановића, “Мрешћење шарана” Александра Поповића, “Радован ИИИ” Душана Ковачевића (Звездара театар), Нушићева “Ожалошћена породица”, “Мера за меру” од Шекспира (СНП, Нови Сад), и на десетине других.



Глумац Светозар Цветковић се јавио путем видео бима, јер је у САД на гостовању са представом "Балкан Bordеllo" Атељеа 212, и присећао се управо периода када је био управник овог театра и радио са Мијачем на комаду "Леда" Мирослава Крлеже и препричавао анегдоте са проба.



"Увек је за сваког имао осмех, лепу реч и добру намеру. Радили смо заиста пуно, али никад довољно, са великом љубављу. Отишао је млад, премлад, и оставио нам је свој свет. Без тог света, наш свет не би био то што јесте данас", закључио је Цветковић, бивши управник Атељеа 212 у више мандата.



Чак је Мијач режирао и за дечије позориште “Бошко Буха” - “Плави зец”, “Београдости”, “Торта на пет спратова”, “Све је добро што се добро сврши”, “Пут око света” и друге.



Последњу представу је режирао крајем 2011. године - комад “Вишњик” од Чехова управо на великој сцени ЈДП-а и тиме се опростио од позоришта.



"Дејане, имам сада трему, а ти не можеш да ми режираш овај наступ", надахнуто је почела свој говор глумица Бранка Петрић.



"Био си истински краљ и волела бих да прошетам позорницом која је била твоје Краљевство. Обоје смо прележали корону, чули се телефоном и договарали дружење, шетњу, ручак, али на жалост то нисмо остварили", са тугом је говорила Бранка Петрић и причала анегдоте са проба драме "Путујуће позориште Шопаловић" у Мијачевој режији, када је у ансамбл ЈДП-а примљен велики глумац Милош Жутић, а значајну улогу је тада остварио, такође недавно покојни Милан Гутовић.



Имао је Мијач веома плодну каријеру дугу пуних пет деценија, од 1960. до 2011. године.



Добитник је чак осам Стеријин награда за најбољу режију.



На видео биму су приказивани инсерти из многих његових антологијских представа и колекција уметничких фотографија овог непролазног драмског уметника - гиганта.