Зоран Ђерић, управник СНП: Уметност у доба неизвесности

Превладава ли задовољство или претеже горчина будући да је озбиљно питање хоће ли фестивала ове године уопште бити, питали смо на почетку разговора управника нашег најстаријег професионалног театра др Зорана Ђерића?

– Радује нас што су те представе препознате и одабране. Оне јесу трагичне приче о судбини уметности: драмске, у првом примеру, а музичке, у другом. Катарзичност им је заједнична. Могу да послуже као метафоре за људско страдање уопште, а нарочито у ванредним околностима, као што су рат и друге пошасти. Надам се да ће Стеријино позорје бити одржано, кад за то буде услова, како би уметност још једном показала свој узвишени смисао – каже управник СНП-а.    

Без сумње је изазов одржати кућу каква је СНП у “хладном погону”. Да ли баш све стоји или је могуће искористити предности савремене технологије, као у случају Оркестра Опере?

– Обустављене су пробе, отказане представе, не ради се у радионицама, нигде, осим у дежурним службама, када је зграда СНП-а у питању, али програмска делатност није замрла – ради се од куће, са компјутера и телефона, путем интернета, припремају се прилози и емитују. Замислите, каква случајност: прошле године нам је стао сервер, па смо купили нови и квалитетнији, што нам је дало малу предност, с обзиром на његову примену сада, када је једина могућност комуницирања с публиком која је, баш као и сви ми, остала у својим кућама. А спот који помињете, на коме музичари нашег оркестра Опере, уз диригента, Андреу Салинаса, изводе популарну италијанску канцону „О, бела ћао!“, до сада је имао више од два милиона прегледа и преко 50.000 коментара. Преузела га је Телевизија Србије и емитовала у “Дневнику”, као и друге, европске ТВ мреже. Надам се да ће креативни потенцијали наших сарадника и запослених у овој служби омогућити још сличних прилога.

СНП је у оној групи театара који су учинили своје представе доступним на интернету. Да ли ће ово искуство послужити да се додатно подигне ниво видео продукције куће?  

– Када се овакве ствари десе, онда видимо шта имамо и чиме располажемо. Нажалост, већина снимака наших представа је само информативног типа, са једном камером. Са три камере, у сарадњи са Академијом уметности из Новог Сада, снимамо тек последњих неколико година, али и то су снимци који нису предвиђени за директно емитовање. Обично се снимају претпремијере. Да би ови снимци били употребљиви, потребна је монтажа, додатно озвучење, па и осветљење, посебно кадрирање. За такво нешто још увек нисмо оспособљени, али, верујем да ће се убудуће све више мислити на таква снимања представа, на њихову постпродукцију и даљу „употребу“ оваквих снимака.

Приличан је број младих људи сарађивало са СНП-ом а да нису били у сталном радном односу. Каква је њихова судбина, поготово у смислу финансија?

– Српско народно позориште има велики број хонорарних сарадника у свим секторима, како у уметничким јединицама, тако и у техници, односно служби обезбеђења и одржавања. Они су ангажовани по различитим основама, са ауторским и извођачким уговорима, односно на привремено-повременим пословима. Од тога зависи и начин њиховог плаћања, јер он је условљен бројем представа, односно проба, а њих, у овом тренутку, нема. Отказане су због више силе, а не нашом вољом. Још увек нисам сигуран како ћемо успети да се изборимо са овим проблемом, односно како можемо да помогнемо нашим сталним сарадницима, јер немамо основа, а ни могућности, да им исплатимо хонораре унапред. Ситуација са онима који су на привремено-повременим пословима је друкчија – њима ћемо продужити уговоре до краја сезоне.

Хоће ли наступити театарско ванредно стање када државно-вирусно буде укинуто? Другим речима, да ли ће одмах бити настављени сви планирани пројекти, или ће, нажалост, од неких морати да се одустане?

– Шта ће се десити - тешко је сада и претпоставити. Ми бисмо радо наставили са започетим пројектима, односно пробама драмских представа, премијерама у балету и опери, ако нам то буду дозволила средства. Имамо их планирана, али не знамо да ли ће бити могућа и када њихова реализација. У сваком случају, ситуација пред нама је непозната и неизвесна. Надајмо се да ће позориште пронаћи начин да што пре нормализује свој рад, јер уметници не могу без дасака које живот значе, а верујем да и публици већ недостаје програм у живо.

Велики су били планови СНП-а на плану међународне сарадње. Шта ће бити с њима или ће сада приоритет бити “лечење властитих рана”?

– У комуникацији смо са колегама из Аустрије, Италије, пре свега око пројекта „Крос опера“, који је требало да се реализује током марта, априла и маја ове године. Он је, наравно, одложен до даљњег. Имамо и других планова, али они су за следећу годину, тако да постоји, ако ништа друго, онда барем претпоставка да ће моћи да се остваре кад за то дође тренутак. Приоритети су јасни: сачувати људе, како бисмо могли на њих да се ослонимо, јер ту је потенцијал, креативни и радни, ту је дух и смисао нашег деловања.

Постоји ли у театру – не само СНП-у, већ и у другим кућама, бојазан да ће, када пошасто прође, култура још годинама морати да “стеже каиш”, будући да ће бити потребно јако пуно буџетског новца да се покрију огромне штете са којима се суочавају (и тек ће) привреда и многе друге области? 

– О томе може да се, за сада, само нагађа. Претпостављам да ће бити, како кажете, „стезања каиша“, али ће морати да се негде и „попусти“, пре свега када су у питању пројекти, од којих зависи егзистенција оних који рачунају на хонораре, јер немају сталан посао и редовна примања. А ваља живети и преживети.  

М. Стајић