SUSRETI: TAMAŠ HAJDU, GLUMAC Živim u pozorištu

Zanimljivo, nije glumac koji je do sada bio poznat po velikim, dramskim ulogama iz bogatog nasleđa, literature o kojoj se sanja na studijama. Međutim, kada se s njim o tome razgovara, ne stiče se osećaj da je nezadovoljan, ili da su njegova očekivanja bila nešto drugačija, u odnosu na iskustvo koje ima. A ima ga. Od uloga na akademijama (studirao je u Novom Sadu i Budimpešti), preko Salaškog pozorišta, zatim angažmana u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz, do aktuelnog zaposlenja u Narodnom pozorištu Subotica/ Nepsinhaz i izleta u predstave organizacije „Novem“ i Senćanskog mađarskog kamernog pozorišta, mnogi reditelji, među njima i oni kao što su Zoltan Puškaš, Đerđ Hernjak, Margareta Taboroši, Andraš Urban, Kokan Mladenović, pouzdali su se u njega.

 Šta za vas znači Senćansko mađarsko kamerno pozorište, u kojem od nedavno publika može da vas gleda u specifičnim, poetsko-slikarskim predstavama koje je režirala Kinga Mezei?

- Senćansko pozorište mi znači sve moje akademske godine, Salaško pozorište… Zbog toga što je trupa toliko mlada, mada nisam ni ja mator (smeh), jedno deset godina se ovde podmladim. Među njima osećam drugu energiju u sebi. To što oni rade ovde, to što zajedno radimo sve, tipa postavljanje scenografije, skidanje, pranje kostima, sve, sve radimo mi, baš zbog toga mi je… Otkad nisam u Novom Sadu zaboravljam srpske reči… Toliko je naše! Osećam da smo to mi uradili. Ne čekamo nikog drugog da nam stavi šminku, namaže gel na kosu, nego sve je naše i baš zbog toga - na mađarskom ima izraz „ivica srca“ – zauzeli su značajno mesto u mom srcu.

 Pričamo u pauzi predstave „Galeb“ u kojoj ne igrate, na šoukejsu u Senti, ali uskočili ste nešto da odsvirate i otpevate u uvodnoj sceni. Deluje da ste se odomaćili ovde?

 – Veoma se dobro osećam ovde. Ovo nam je drugi šoukejs. Prošle godine uopšte nismo bili tako dobro pripremljeni. Pripremali smo se, naravno, ali nismo znali da će toliko ljudi doći i da će ih sve ovo zanimati. Zadnji dan je bio jako euforičan. Uradili smo to! - govorili smo sebi i sada nam to niko ne može da oduzme. Sa tim znanjem ove godine smo i počeli i nadam se da svi opet uživaju.

- Ova godina mi je prošla tako da u Nepsinhaz nisam radio ništa novo mesecima. Ja sam pitao da li mogu da prihvatim druge poslove, a ovde su me hvala bogu u poslednje vreme zvali tri puta zaredom i svaki put sam govorio da, da, da, tako da se sada osećam kao kod kuće. Živim tu u pozorištu (smeh), ima gore jedna soba.

 Da li vam je rad sa Kingom Mezei bio blizak i pre njene trilogije posvećene pesnicima i slikarima?

- Pre 12-13 godina smo radili zajedno u Novosadskom pozorištu predstavu „Beržian i Dideki“. U njoj, svi smo bili Čarli Čaplin. Tad sam prvi put radio sa Kingom i meni se veoma dopao taj način rada, pristup materiji i to da proba ne traje od deset do dva, nego da smo tu i ranije i da ostajemo koliko treba. To se meni toliko dopalo da sam tada rekao Kingi ako joj bilo kad zatrebam kao glumac, ili ne kao glumac, bilo šta u produkciji, slobodno da me zove, biću za. Onda je prošlo skoro deset godina kad me zvala i radili smo „Vreme tmine“ u Regionalnom centru „Jožef Nađ“ u „Kanjiži“, preko njene civilne organizacije „Novem“. Od tada postoji kontinuitet. Skoro svake godine nešto uradimo. Sada je i Kinga u poziciji da ima infrastrukturu i mogućnost da planira svake godine da radi. Ne mora da moli ljude za novac, za mesto i ja se nadam da će naša saradnja ostati i za ubuduće.

Igor Burić