SUSRETI: Snežana Bogićević, glumica sarajevskog „Ratnog teatra”

Bliskost s ovim likovima, i razumevanje njihovih dilema, može, ali i ne mora biti samo generacijsko pitanje, jer svi itekako dobro na svojoj koži osećamo kakvo je u stvarnosti to naše novo doba...

Otići ili ostati je dilema kroz koju prolaze likovi. Da li je to suština svih dilema koje imaju mladi ljudi?

„Govorim konkretno sad sa BiH, za Sarajevo gde živim, i moje okruženje: to je apsolutno dilema mladih ljudi! Ja imam 35 godina, nisam ni baš toliko mlada, ima mlađih od mene koji su tek završili ili srednje škole ili fakultete, ali i moja generacija i malo stariji, i sad razmišljaju o tome da li treba otići. Mnogi od njih imaju porodice, tako da je njima možda prioritet dete, jer ne žele da ono odrasta u ovoj sredini, za koju misle da je zatrovana. Ne žele da odrasta u bilo kakvim podelama, verskim, nacionalističkim...

I za mlade je, naravno, važno to pitanje, jer, kako da se realizuju, čime da se bave, kako da napreduju i da li je uopšte moguć kontinuitet u bilo kojem poslu koji rade? Znam da su stariji glumci govorili šta im je s trideset godina značilo iskustvo i kontinuitet rada u pozorištu, na filmu, televiziji. Danas u tim godinama glumac možda ima dve predstave iza sebe, nijedan film, nema iskustva, a kamoli kontinuitet, i ne može da se razvija. Imam osećaj da danas tretiramo one s 40 godina da su još uvek mladi, a zapravo su samo neiskusni u poslu.

Što se mene tiče, svakog podržavam i u odluci da ostane, ili da ide, to je individualna odluka. Kada sam ja u pitanju, ne znam, možda se sutra spakujem i odem, što bi bilo malo teže, znajući da se tamo negde glumom verovatno ne bih bavila. Ali, opet, tu sam gde jesam, i pokušavam da budem u uskom krugu prijatelja, koji podržavaju jedni druge, uče jedni od drugih, nesebični su... I pokušavam da budem sretna.“

Likovi koje tumačite u ovoj predstavi dovoljno su bliski da najpre pomislite da lako mogu da se odigraju, ali...

„Sve je jako blisko, tekst je životan, i situacije, i likovi. Dva lika koje tumačim samo se malo razlikuju u karakteru. Jedna je malo ambicioznija i spremna da ostavi i svoje prijatelje, ljubav, dok druga nije toliko hrabra, više zauzima poziciju žrtve i teško se izbori sama sa sobom u ovom današnjem dobu. Kako je Dino Mustafić insistirao na “prljanju” teksta i spontanosti, i skoro filmskoj glumi u pozorištu, a ono ima svoje okolnosti, meni jeste bilo jako teško, ali ja sam samo pokušavala da ne mislim toliko o različitosti tih likova.

Njih dve nisu toliko različite, kao likovi koje igra Boris Isaković, koji su eksplicitno različiti i u samom habitusu, i u energiji. Zato sam samo pokušala da se koncentrišem na okolnosti u kojima njih dve žive, sa kim rade, i ko ih okružuje. Ali, imala sam predivne partnere. To ponavljam, ne iz čiste ljubaznosti, nego stvarno to osećam. Beskrajno sam zahvalna Dinu Mustafiću što me je pozvao u ovaj projekat i što sam imala priliku i iskustvo da radim glumcima kao što su Mirjana Karanović i Boris Isaković.“     

N. Pejčić

Previše sam se puta selila

Ako je pragmatizam uzeti stvari i/ili kofere u svoje ruke, kao u slučaju likova iz „Novog doba”, da li takav izbor pođednako imaju i mlađi i stariji? Ima li tu razlike?

„Mislim da je mladima lakše uzeti stvari u svoje ruke, i otići možda zato što iza sebe nemaju toliko da ostave, jer nisu emotivno još toliko vezani. Kako stariš, znaš da je sve teže prilagoditi se novim ljudima, kulturi, sredini, poslovno, pogotovo ako si već nešto stekao ovde. Ja sam se selila za svoga života i previše puta, tako da je meni sad teško pomisliti, jer sam umorna, da sve ponovo ispočetka krenem. Ali, naravno, ako me primora situacija, rado bih se bavila i cvećarstvom, jer volim cveće. Ostavila bih posao i otišla za nekim boljim životom, ili bar misleći boljim...“