Стрип авантура: Корто Малтезе у земљи пуној тајанствених ствари

У имагинарној Кортовој биографији „Етиопљани“ описују његове доживљаје на рогу Африке приближно у 1918. години. Ситуација је, као и његовим prеthodnim ратним авантурама, крајње хаотична јер велике силе на том огромном, пустом тлу које је изван деловања главнине њихових војних снага, покушавају да за своје интересе искористе нетрпељивости и сукобе староседелаца, поступајући по свеприсутној старој мудрости „завади па владај“. У почетном сегменту „У име Алаха милостивог и самилосног“ Корто јаше за бизарним „Ел Оксфордом“ који га је најмио за капетански посао одвожења брода до Занзибара и који тврди да, иако је студирао у Оксфорду, Лондону, Њујорку и Паризу највише воли пустињу „зато што је чиста“. Надмудривању ове двојице придружиће се и ексцентрични мистик Куш, ратник и верски фанатик који ради само оно што хоће. Куш се, иначе, појављује и у Пратовом стрипу „Пустињске шкорпије“ као борац у Другом светском рату и помиње своје познанство са Кортом. Сада, на измаку Првог светског рата, тројка има задатак да, у тврђави усред пустиње, из заробљеништва спасу малог принца кога је заробио његов стриц. План (који се тако може назвати само уз много добре воље) брзо измиче контроли а ослободиоце у безизлазној ситуацији спасава само чудо. На крају епизоде Корто и Куш одлазе међу пешчане дине и даље размењујући заједљиве примедбе. Њихов пут укрстиће се поново у још једној тврђави којом командује британски капетан који је кукавица пред јакима и осион према онима који не могу да му се супротставе. Попустљивост према следбеницима фанатичног Лудог Мулана не може га спасити од напада, заробљавања и ужасне смрти спаљивањем - која је пример како ће бити кажњени сви који желе да господаре староседеоцима. Корто милосрдно убија капетана хицем из пушке а Куш успева да морнара сакрије од прогонитеља. У позадини ове приче је и она о ирским побуњеницима у којој је завидни брат издао циљеве борбе и убио брата хероја да би спасао себе.

У наставку друговања Куш води Корта до свог родног села, које је изван ратних невоља али је на граници сукоба због отмице једне девојке. Придошлице намеравају да спрече крвопролиће између Данакила и Абисинаца, што их после чланова породица води до лудог белца Стенлија који тврди да је пронашао злато али и импозантне појаве шамана Шамаела, „сина ђавола и смрти“, истетовираног лица са очима без зеница. Што се ситуација више усложњава то Корто лакше губи тло реалности под ногама све док не буде затрпан лавином камења; кад се извуче испод ње он, на оптужбе Шамаела, бунтовно одговара да се уплашио смрти и побегао и да ће побећи кад год жели јер он – није херој! Ипак, Корто успева да разреши сукоб и док Шамаел проглашава да је „племенити бунтовник“, Куш га пита куда ће даље у овој земљи пуној тајанствених ствари. Одговор је филозофски контрадикторан – „не знам Куш, далеко.“ Но, следећа авантура ће га вратити у рат који су западњаци донели у Африку. Мада не жели да се сврста ни на једну страну јер тврди да је цивил, Корто одлучује да освети смрт једног часног немачког официра и употребљеног па одбаченог/убијеног човека-леопарда. У ватреном обрачуну са шпијунима Корто упада у таму и среће леопарда који му приповеда о стварности у којој људи-леопарди деле правду. Кад се пробуди Корто открива да је у болници, да је био у вишедневној коми и да је за њега остављен пакет у коме се налази – леопардова шапа. Објашњење каже да је то знак да ће бити убијен али Корто зна да држи доказ да је постао део тог часног друштва.

Од своје десете до шеснаесте године Прат је живео у Етиопији и тамо стекао многе пријатеље од којих су неки ратовали против Италије. Упознавање другачијих култура и поштовање њихових разлика постали су део Пратовог светоназора који дели и његов „алтер его“ Корто. Он се чуди другачијим световима али их не осуђује или омаловажава нити покушава да им наметне обрасце Западног света. Отуда Кортово одбијање да се покорава било којој националној застави и политици јер им претпоставља архетипске слојеве Правде. Зато Корто бежи од улоге јунака без страха и мане односно од „сувог“ реалистичног погледа на свет. Из тих разлога је он и даље атрактиван и изазован (анти)херој уроњен у искуства постмодернистичког еклектицизма који неспутано меша факторафију и фикцију (у овом албуму помињу се и Рембо као трговац оружјем и Лоренс од Арабије).

Илија Бакић