Српско благо у срцу Пеште

Била је то скромна једнобродна грађевина, која ће врло брзо постати претесна све бројнијим и имућнијим пештанским Србима, те ће они на темељима старе цркве тридесетак година касније саградити, и то по пројекту Андреаса Мајенхофера, истински барокни драгуљ, који и данас стоји у срцу главног града Мађарске, свега неколико корака од Ваци улице.

Иконостас, који је за тај нови храм израдио чувени представник српског барокног сликарства Стефан Тенецки, страдао је, нажалост, у великој поплави која је задесила Пешту у марту 1838. и од овог ремек дела до данас су сачуване свега четири иконе. Биле су потребне безмало две деценије да цркву украси нови иконостас, који ће овога пута потписати Карољ Карл Стерио, један од најтраженијих сликара тог доба, чијих ће 49 икона заправо бити – уља на платну. Његов „мастерпис” ових дана обнављају рестауратори Покрајинског завода за заштиту споменика културе. 

„Овогодишњи радови на уређењу ентеријера Храма Светог великомученика Георгија у Будимпешти подељени су у две фазе“, појашњава за „Дневник” директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе Зоран Вапа.“ Тренутно се раде сликарско-конзерваторски и дуборезачко-позлатарски радови на другој и трећој зони иконостаса, као и на крсту са распећем, и тај би посао требало да буде завршен у мају. Друга фаза обухвата такође сликарско-конзерваторске-и дуборезачко -позла- тарске радове, али на јужним певницама и владичанском трону. Тиме бисмо до краја ове године завршили потпуну обнову ентеријера храма, изузев Богородичиног трона и северне певнице.“

Ако се има у виду да је у последњих неколико година комплетан екстеријер цркве завршен, као и радови на бившој старој школи, где су тренутно смештене привремене радионице Покрајинског завода за заштиту споменика културе, то практично значи да би цео комплекс, који током године обиђе највећи број туриста од свих српских светиња у Мађарској, у 2018. био готово у потпуности обновљен. Томе треба додати да ће ускоро у порти храма почети изградња новог објекта примарно намењеног депадансу Музеја Епархије будимске, што ће без сумње додатно повећати интерес за српско црквено-културно наслеђе у најужем центру Будимпеште...

„Истражујући за монографију о храму, наишао сам на податак да је у Српској улици под бројем 23 било старо седиште Црквене општине будимпештанске“,  испричао је за „Дневник” Зоран Остојић, протонамесник Храма Светог великомученика Георгија у Будимпешти. „Потом смо у архивама пронашли грунтовницу, према којој на том месту још увек може да се гради. И у следећм кораку смо упослили наше архитекте да направе идејни пројекат како би тај неки нови објекат, примарно намењен депадансу Музеја Епархије будимске, могао да изгледа. На крају се и Влада Мађарске укључила у те наше планове, одлучивши да и финансијски подржи цео подухват.“

Финале у Сентандреји



„Током јуна планирамо завршетак радова на другој и почетак радова на трећој зони иконостаса Преображенске цркве у Сентандреји, тако да би следеће године практично сви послови на уређењу ентеријера овог храма, изузев Богородичиног трона, могли бити завршени“, истиче Зоран Вапа.“ Радовима у овој и следећој години биће тако завршене све четири наше цркве у Сентандреји: Саборна, Благовештенска, Пожаревачка и Преображенска. Осим тога, будући да би до децембра требало да буде завршена и обнова зграде старе Препарандије у центру Сентандреје, у коју ће бити пресељена стална поставка Музеја Епархије будимске, конзерватори и рестауратори Галерије Матице српске и Покрајинског завода за заштиту споменика културе почеће крајем године реконзервацију оних икона које су сада у сталној поставци а чиниће будућу поставку. И верујем да би у првој половини 2019. могла бити завршена комплетна поставка новог музеја.“    

Званична Будимпешта је за реализацију овог пројекта одвојила 2,2 милиона евра. Предвиђено је подизање четвороспратне зграде, где би приземље и мезанин користио Музеј, на првом и другом спрату сместиле би се канцеларије и просторије за рестаурацију икона и других црквених предмета, док би на трећем и четвртом спрату била два стана, за свештеника и ђакона, као и канцеларија за социјални рад Црквене општине. Ту  је и подземна гаража у порти са 27 паркинг места.

„Сада смо у фази израде изведбеног пројекта, који би требало да буде одобрен 21. маја ове године. У међувремену смо већ прикупили потребне дозволе за изградњу, почев од спајања два грађевинска плаца, па до третмана постојећих зелених површина. Такође су и урађена археолошка истраживања на простору где треба да се граде нови објекат, као и потпорни зидови према Српској улици и суседној згради, како би се они осигурали од наставка радова. У следећој фази археолози ће претражити остатак плаца и ако не пронађу ништа занимљиво – а њих занимају периоди од 17. века наниже, Епархија ће добити и коначно зелено светло да градња Музеја може да почне. План је да, Боже здравља, све буде завршено до 31. децембра 2019.“

Када је реч о самој музејској поставци, која би красила простор депаданса, отац Зоран наводи да је већ у идејном пројекту наведено шта ће све бити изложено. С обзиром на то да је велика катедрална српска црква у Будиму посвећена Светом Димитрију срушена после II светског рата, део њеног велелепног иконостаса, рад Арсе Теодоровића, који је недавно рестауриран у Галерији Матице српске и Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, чиниће важан сегмент поставке. Биће изложене и црквене реликвије, као и бројни црквено-уметнички предмети, не само из срушеног храма, него и из других цркава, а своје ће место пронаћи и нешто артефаката који се тренутно чувају у депоу Музеја у Сентандреји.  

„Биће, рецимо, изложена плаштаница, коју је радио Христофор Жефаровић, али и мноштво икона, као и изузетно вредних црквених књига, од којих су неке датоване на крај 17. и почетак 18. Века“, наводи отац Зоран Остојић.“ Заправо, чињеница да имамо заиста много артефаката које бисмо могли да изложимо и потакла нас је да размишљамо о градњи музеја. Тим пре што смо на идеалној локацији, у срцу Пеште, и долази нам доста туриста, не само Срба него и странаца, па смо намерили да покажемо да смо ми на овим просторима били не само пре Велике сеобе, него још и пре владавине Жигмунда (1368-1437) и Матије Корвина (1458-1490), те да су већ почетком 16. века овде имали своју богомољу. И да покажемо чиме се све поносимо.“

 М. Стајић