СЕЋАЊЕ: МИЛОШ ШОБАЈИЋ (1945 - 2021) Прави уметник је бунтовник

Шобајић  је завршио Академију ликовних уметности у Београду 1970, а две године касније одлази у Париз. Од 2005. је предавао на Луксун академији лепих уметности у Шењангу у Кини, а истовремено је основао и Факултет за уметност и дизајн на Мегатренд универзитету у Београду, на којем је био декан и редовни професор, а од 2012. професор емеритус. Приредио је преко осамдесет самосталних изложби широм планете и учествовао на више од четири стотине групних вернисажа, а његова дела се налазе у тридесетак музеја савремене уметности у свету.

Добитник је низа награда у Србији и иностранству, о његовим делу објављено је пет монографија код издавача у Паризу, Београду и Лондону, а пре неколико година му је iyašla и аутобиографска књига под називом “Сликај и ћути”. „Сликар говори сликајући, кроз своју слику. Ипак, понеко, попут мене, има јаку жељу и да прозбори коју, поред тога што слика и ваја. Социјално сам биће и учествујем интензивно у животу који ме окружује, па је ваљда нормално и да отворено кажем своје мишљење”, појаснио је у интервјуу „Дневнику” објављеном поводом велике изложбе „Бежање и гушење“, приређене пре равно три године у Музеју савремене уметности Војводине...

У студијама историчара уметности истиче се да се његово сликарство креће из веома замршеног историјског чворишта из кога се гранају и развијају различите поетске дискурзивности које паралелно трају и на домаћој и на светској сцени, наравно у различитим статусима, дајући свету уметности богатство израза, ставова и погледа на свет у ритму који је сцену значајно убрзао и разиграо. „У метафоричком смислу Шобајић издваја мотиве сукоба, насиља, изгона и жртве као архетип цивилизације који се провлачи кроз читаву историју а не јењава ни у савремености без обзира на техничко-технолошки напредак и благостање у појединим аспектима живота или специфичним областима друштва, генерално света”, наводи тако Славко Тимотијевић.

– Да парафразирам Матију Бећковића, уметник је био тамо где нико није био и видео оно што други не виде – говорио је Шобајић о свом делу. – На мојим првим сликама су биле гомиле и гомиле људи, знало је на њима бити стотине фигура и те сам слике звао „кланице“, међутим давно сам то мноштво почео да чистим тако да је већ двадесетак година у мом фокусу једна растрзана фигура. Види се нога, само стопало, део руке... али то је увек исто бежање. Прогон... Давно ми је Ото Бихаљи Мерин рекао: Није важно како, него шта! И то је истина. Има сликара који мисле да је већ сама чињеница да су месецима, годинама цинцулирали око неког платна, довољна да њиховој слици да снагу, квалитет, што нема везе са реалношћу. Није важно с колико труда, којим средствима настаје ваше дело, него шта је то што доноси. Да ли је вредно или није. То је једино важно...

Говорећи о савременом тренутку у уметности, Шобајић није крио да су многи уметници данас практично постали шефови својих фирми, које раде попут фабрике и запошљавају гомилу радника, наводећи примере Дејмијена Хирста или Анселма Киефера.

– Не бих никада могао тако. Они су егзекутори великих пројеката. Али, да ли је уметност - велики пројекат? Или је нешто интимно? И зато ћу увек радити сам... Прави уметник је по природи ствари бунтовник, субверзивни елеменат друштва. Али такав не одговара овом глобалистичком систему. Наравно, и даље постоје уметници који интензивно излажу и у свом делу јасно исказују став. Међутим, углавном је реч о уметницима који су већ деценијама на ликовној сцени. Они још увек своја размишљања о свету показују на свој начин. Сигурно је да има и млађих, па и оних младих, али су углавном испод радара. Јер, реално је данас јако тешко да млади сликар или вајар може сам да докаже и покаже своју идеју, да се избори за галерију, још мање за неки музеј савремене уметности... Суштина је у томе да се у времену садашњем инсистира на ефемерности, на пролазности, као и на геслу - што глупље и бесмисленије, то боље. Новом светском систему није потребан уметник мислилац. Систем има своју културу коју шири, продаје, и не дозвољава ником другом да мисли и дела мимо тога. Слободан сликар, вајар... у том мегаполису никако није на цени, напротив. 

М. С.