Рађање модерног српског сликарства: Кад је Христофор срео Леонарда

“Леонардова смрт је изазвала неописиву бол код свих оних што су га познавали, јер никада не би такве личности која је у тој мери уздигла сликарство. Он је разгаљивао сваку тужну душу. Стога Леонардово рођење представљаше за Фиренцу највећи дар, а његова смрт више него бескрајни губитак”, написао је већ средином тог XVI века италијански сликар Ђорђо Вазари у свом чувеном делу књиге “Животи славних италијанских архитекти, сликара и вајара”.

Леонардо је сматрао да је уметников задатак да истражује видљиви свет, а цртање и сликање за њега је средство спознаје и освајања суштине посматраног. При томе, начин на који се код њега прожимају и допуњују уметност и наука брише границе између различитих жанрова: портрета, монументалних композиција, олтарских слика…  отварајући тако могућност за бројне уметничке експерименте. Иако своје мисли за живота никада није публиковао, тестаментом ће, озваниченим свега неколико дан пред смрт, завештати ученику Франческу Мелзију стотине страница белешки од којих ће касније настати познати Trattato della pittura, то јест - Трактат о сликарству.

У овим белешкама Леонардо ће, између осталог, изнети разлоге због којих је сликање за њега умна делатност, па чак и наука, а не пуки занат.

“Музику би требало звати млађом сестром сликарства”, тврдио је. Поред филозофских размишљања, те студија анатомије и механике, он ту износи и запажања и решења која се односе на уметност, па се тако, на пример, описује иновативна рецептура за пигменте за фреске и уљане слике, захваљујући којима се постиже лакоћа завршних слојева, карактеристичних за сфумато, употребу светлости и сенки, најпознатији елеменат Леонардове технике сликања, којом је ликовима давао велику снагу и рељефност.

Званично, Трактат је први пут као целина штампан 1651. у Паризу, а непун век касније обрео се и на овим просторима! У једном рукопису Христофора Жефаровића, који ће, осликавајући манастирску цркву у Бођанима изградити сликарски мост од средњовековног источнохришћанског ка савременом западноевропском ликовном изразу, откривен је и препис Леонардових бележака преведен на новогрчки. Чињеница да овај спис, који се чува у Националној библиотеци у Букурешту, није још довољно истражен оставља простор за спекулације о томе како је Трактат уопште дошао до чувеног српског зографа, бакроресца, сликара и калиграфа.

У обимној студији “Српско зидно сликарство XVIII века” Лепосава Шелмић (1944 – 2002), дугогодишња управница Галерије Матице српске, наводи да је "кривац" извесни Панајотис Доксарас, не нарочито успешан сликар који је између 1699. и 1727. радио на јонским острвима Закинтосу, Левкасу и Крфу. Љиљана Стошић, ауторка репрезентативне монографије о манастиру Бођани, оставља, пак, простор да је Жефаровић можда и сам преводио Леонарда. Како год, обе историчарке уметности су сагласне да је аутор бођанског живописа без сваке сумње изградио свој сликарски приступ у додиру са теоретским поставкама генија из Фиренце. 

Штавише, изгледа да се добар део Жефаровићевих зидних слика не може до краја разумети без поређења са одговарајућим Леонардовим практичним саветима за сликаре, истиче тако Љиљана Стошић, и као пример наводи медитеранско растиње у бођанском циклусу Стварање света, које као да је сликано по директним Леонардовим упутствима - да дрвеће увек треба да је пола осветљено, а пола у сенци. Трактат о сликарству му је очигледно значајно помогао и у живописању сцена парабола (Удовичина лепта, Цариник и фарисеј, Блудни син и друге).

Осим што је, и то читавим својим делом, био типичан пример свестране сликарске активности о којој је писао Леонардо да Винчи истичући како сликар мора бити способан да представи што више различитих појава које га окружују, Христофор Жефаровић се посебно трудио да примени принципе контрастних приказивања, лепог и ружног, тужног и радосног, напоредо, истичући особине насликаних ликова, указује нам сликар Данило Вуксановић, који се у свом последњем ауторском циклусу управо бави Жефаровићевим мотивима. Такође, и то на који начин треба сликати придржавање хаљина, различит став женских и мушких фигура, како избећи понављања истих покрета на једној сцени, повлачење за косу или цепања одела самом себи... све је то пронашао Жефаровић међу Леонардовим поукама.

У Трактату тако, између осталог, стоји и како треба приказивати особу обузету гневом: „Фигуру обузету гневом треба приказивати како држи неког за косу и уврће му главу према земљи, једним коленом на грудима и десном руком стиснутом и подигнутом увис; нека му коса буде разбарушена, обрве спуштене и намрштене, зуби стиснути, крајеви уста повијени, а врат, надут и истегнут, док се нагиње преко супарника, нека му буде сав изборан“. Гротескни и наглашено карикатурални изглед грешника управо на тај начин на Жефаровићевим зидним композицијама појачавају утисак смирености лепоте и племенитости праведника поред којих се налазе.

У сваком случају, иако су у Бођанима сцене уобличене по правилима старе зографије, присутан је и утицај руског барокног замаха, али и западноевропске уметности маниризма и барока. Све то заједно са Леонардовим упутствима, Жефаровић је успео да асимилује у ликовни амалгам који, уоквирен базичним узором византијских карактеристика, смело преобраћује старе и круте формуле у савремену слику модерне барокне динамике. Крајњи резултат су биле композиције за које православна уметност раније није знала. Био је то први значајнији корак српског сликарства ка савременом уметничком схватању.

Најнеобичније за дотадашње и најдрагоценије за потоње усмерење српске уметности јесте покушај да се разумом схвате теолошке истине и да се пренесу поруке путем њихове ликовне интерпретације, речи су Лепосаве Шелмић, док је академик Дејан Медаковић своје слово о Жефаровићу закључио оценом да је “у живопису манастирске цркве у Бођанима забележено рођење једне сликарске епохе”.

Слична методологија психолошког приказивања видљива је и на лицима женских грешница које су приказане у заводљивим деколтеима и са кокетним фризурама на главама док су лицемери представљени у грађанским оделима. Тиране, пак, и непријатеље хришћанства Жефаровић, слика у турским костимима са деформисаним гестикулацијама у експресивним обличјима, додаје Вуксановић.

Према његовим речима, Жефаровић није успео да се одупре једном од највећих недостатака сликара, на који је Леонардо указивао: понављању црта лица која личе на самог сликара, аутопортрету. Многи ликови бођанског живописа стога имају подигнуту црну обрву и препознатљив карактер сликара цинцарског порекла рођеног у Дорјану у данашњој Македонији. Заправо, данас можемо само претпоставити колико је Леонардов Трактат о сликарству за надареног сликара бођанског живописа био „ренесансни компас“ који је га је одвео до трона једног од најзначајнијих сликара наше историје.

М. Стајић