Рад Андрее Палашти на платформи „На други поглед”

Конкурс је био отворен за радове који реферишу и превазилазе клишее и предрасуде које Аустријанци и Срби имају једни о другима упркос, или управо услед, блиских историјских односа и испреплетених историја миграција. Фокус је био на уметничким радовима који промишљају постојање и могућности промене тих клишеа и предрасуда, тематски пропитују другачије визуре у односу на очекивано и опште познато и сугеришу нешто друго у односу на оно што се на први поглед чини.

Међу десет одабраних аутора из Србије је и новосадска визуелна уметница Андреа Палашти (1984). Њена уметничка пракса базира се на истраживању документарних материјала из различитих државних архива које види као контекст за испитивање алтернативних наратива - попут успутних лекција из историје, које не можемо наћи у школским uybеnicima. Кроз те пројекте она покушава, како објашњава, да постави низ питања које се односе на културу, друштво, политику, али и да отвори простор за нова знања. У последњих неколико година чешће је боравила у Бечу, кроз различите стипендије и резиденцијалне програме, што јој је омогућило откривање и мање познатих наратива. Позив Аустријског културног форума и кустоски концепт “На други поглед” искористила је мало шире од предложеног пропитивања клишеа и предрасуда које Аустријанци и Срби имају једни о другима. Као уметница из Србије имала је прилику, како каже, да “баци поглед” на мање познате догађаје из историје и наративе у оквиру аустријске културе, да отвори простор за промишљање заборављених, скрајнутих, загубљених, ишчезлих прича. На конкурс се пријавила са причом о Bretteldorfu, коју до сада није имала прилике да јавно представи.

- У току мог боравка у Бечу истраживала сам и фотографску архиву Градског зеленила Беча и аустријског Музеја баштованства где сам наишла на прелепе фотографије документације прве Међународне изложбе баштованства из 1964. (WIG 64) - каже Андреа Палашти.- Поставка је захтевала потпуну реконструкцију једног насеља, односно изградњу читавог парка за потребе изложбе на отвореном. Данас се та парк-зона зове Донаупарк и једна је од најпознатијих места за рекреацију у Бечу. Међународна изложба баштованства представљала је најважнији догађај послератног периода у Аустрији, међутим данас се мало говори да је на том месту постојало насеље Bretteldorf чији су становници морали бити расељени због ове изложбе.

Стипендија АРГЕ Donauänder омогућила је Андреи Палашти да се упозна са радом Зоолошке колекције Департмана за теоријску биологију Универзитета у Бечу. Као стипендисткиња фондације Kültüř gemma! имала је прилику да у фотографској архиви Народног музеја у Бечу истражује приватне фотографије настале за време Другог светског рата. У оквиру резиденцијалних програма Q21 MuseumQuartier и КултурКонтакт радила је на неколико различитих пројеката и истраживања. Указује и на занимљиву причу на коју је наишла у Историјском и документационом центру Зоолошког врта Шенбрун о Емилу орангутану, кућном љубимцу српског државног службеника из Марбурга, који је након премештаја у служби, морао да прода Емила зоолошком врту. Емил је убрзо постао медијска звезда и омиљена атракција туристима – све док није постао толико депресиван и прегојазан да је одбијао сваки контакт. Након смрти, 1938. Емилови остаци постали су део научних институција и музејских колекција, а наша саговорница је кренула у потрагу за њима. Такође, имала је прилике да завири и у фотографску архиву Бечког музеја, између осталог и у колекцију фотографија Феликса Аданоса под називом “Abnormality Shows” или “Шоу наказа” који приказују различите необичне забављаче са физичким деформитетима. Наводи и како је Пратер, познати парк забаве у Бечу, био и место за овакву, “другачију” врсту забаве, али и производњу колонијалистичке пропаганде, у оквиру којег је чак функционисао и људски зоолошки врт у коме су били представљени “егзотични” живи експонати, као што су и људи Aschanti народа (етничка група данашње Гане).

По речима наше саговорнице, Bretteldorf - село од дасака, је заправо било дивље насеље и депонија крајем 19. века у близини Беча. Становништво је живело у кућицама у блату, склепаним од лима, дасака и картона, и углавном су се издржавали од продаје материјала за рециклажу који би налазили на депонији. Због бесправно подигнутог насеља, градска управа Беча је Bretteldorf заједницу у више наврата покушавала да расели. Иако су својим пољопривредним производима значајно помагали у опскрби Беча храном након Првог светског рата, градска власт је 1926. покушала одлучније да их расели, али се заједница самоиницијативно организовала у такозвани „рат за Bretteldorf“. За време Другог светског рата, Bretteldorf је постало и стратиште, озлоглашено место погубљења. После више година безуспешних покушаја, заједница Bretteldorf је до 1964. расељена. Brеttеldorf је спаљен и рашчишћен, а на том месту је изграђена парк зона и највећа

Међународна изложба баштованства која је била отворена шест месеци. Након изложбе, многи делови поставке су демонтирани, одбачени или прилагођени за другу употребу.

- У жељи да визуелно испричам причу о Brеttеldorfu, одлучила сам да искористим фотографије настале 1964. на којима су забележени цветни аранжмани са изложбе - поставке, баште, икебане и да од њих направим ефемерне “споменике” за изгубљену заједницу. Користила сам одбачене картонске амбалаже и направила 38 картонских скулптура, које заправо функционишу као студија (експеримент) за могуће спомен обележје заједници Bretteldorf - наводи Андреа Палашти. - Скулптуре су замишљене да се представе у серији фотографија у физичком простору, међутим новонастали формати предвиђени за дигиталну платформу подразумевају и да се медијски прилагодимо другачијем “гледању”, те сам серију фотографија монтирала у кратак видео рад - односно слајд шоу.

Стваралаштво Андрее Палашти превазилази уметничке и кустоске границе, а акценат ставља на питања културне географије, историје и свакодневног живота. Дипломирала је Фотографију на Академији уметности у Новом Саду. Добитница је награде 54. Октобарског салона у Београду (2013), као и Награде Искре културе Завода за културу Војводине (2016). Тренутно ради као доцент на Академији уметности у Новом Саду, на предмету Ликовни елементи.

Нова онлајн платформа, замишљена као излагачки простор за тематски и курирани уметнички садржај, биће покренита овог месеца у години када се обележава две деценије од оснивања Аустријског културног форума у Београду, као и 185 година од успостављања дипломатских односа између Аустрије и Србије.

Н. Попов