„ПОКРЕТНИЦА” ЕКСПЕРИМЕНТИШЕ С ПОКРЕТОМ И БАШТИНИ САВРЕМЕНУ ИГРУ Компостирани плес је то

Измислити нови језик нимало није лако. Описати речима свет покрета можда још теже. Ово с почетка је био мој покушај да то урадим у вези са представом „Компост” колектива „Покретница”, виђеној на управо завршеном фестивалу „Покретница” Платформе за савремену уметност и културу „Практикабл”, пројекта који није био подржан ни од једне надлежне институције за суфинансирање.

Жељка Јаковљевић и Фросина Димовска су наведене као ауторке концепта, Јелена Алемпијевић, Јована Ракић, Јелена Стефаноска, Ана Белорукова као коаутрорке. Све су оне извођачице и сваки се њихов покрет броји. У смислу да индивидуално чини групно.

У првом делу трочлане представе, уз дискретну музчку компоненту, промовише се идеја ослањања, наведена текстом на платну и као идеја жена без главе. Ова луцидна и духовита досетка сценски заиста на моменте подсећа као да тела, његови удови траже ослонац. Крећу се успорено, у полумраку и тамној гардероби, чинећи да се не разазнају јасно линије које их дефинишу.  До краја целине почну да формирају и групне везе и покретне фигуре. Музика појачава доживљај као да је реч о хемијском процесу.

У овом делу, много сам размишљао о наслову. Коме није познато, компост је термин преузет из баштованства, односно пољопривреде. Представља разноврсан органски отпад који услед међудејства хемијских реакција производи топлоту, бива насељен живим организмима који прерадом даље од њега чине све ситније делове на крају претворене у чист хумус, односно храњиви материјал за биљке.  Тако је и ова својеврсна рециклажа плесних покрета подсећала на бактерије, црне неправилне парчиће земље, стварајући атмосферу онога што се некад звало think данце. Сетио сам се једног најупечатљивијег, „Самонедовршено” Гзавијеа ле Рое, који је као молекуларни биолог и плесач ујединио ове две дисциплине и произвео дело које је подсећало на свашта нешто, само не класичан људски плес.

Други део представио је још две извођачице. Сада је сцена оживела топлијим светлима и костимом који је дело „Баленциге”, живописним кошуљама. Лепршавији и осетно динамичнији период игре означила је и репродукција монолога који на енглеском језику објашњава шта се заправо дешава у компосту, чинећи ово делимично и лекчур-перформансом (представом предавањем). Са становишта уметности покрета и односа индивидуално-групно, прилично је импресивно било видети како се као диригенти измеђују извођачи, „наређујући” осталима како да извијају своја тела. Овако оркестрирана деоница наставила је свој импулс и у трећем делу представе. Само, са много више слободе, импровизације, преношења енергије са једног тела на друго и, крећући се углавном дијагоналама, освајања простора у таласима. 

- Инспирацију за овакав поступак рада ко-ауторке проналазе у стању сталног распадања (ван)институционалних структура и програма на локалној сцени савременог плеса, које се трансформише у наставак деловања на тој истој сцени кроз међусобну подршку и сарадничке/ пријатељске односе - није згорег навести и шта се налази у програмском летку од пресавијеног папира. Биоразградив је. А и нема се пара за вештачке боје, пластифициране корице и скупе програмске каталоге и књижице. 

Игор Бурић