ПЕРФОРМАНС „ТРИНИТАС” У ЛЕТЊЕМ БИОСКОПУ У КЕЛЕБИЈИ Наставља се кретање између Норвешке, Шпаније и Србије

“Њари мози” (Летњи биоскоп) у Келебији је једно посебно место, веома вредно упознавања. Носи име позоришног удружења, а налази се на имању Хенриете Варга и Денеша Дебреија, као права уметничка лабораторија. Летњи биоскоп је простор на којем је у јуну реализована једна од фаза пројекта - “Кретање је важно” (Мовинг matters ), као део програма “Креативна Европа” Европске уније.

Колико год овакви пројекти били програмски, што значи да морају да задовоље јасно дефинисане критеријуме у склопу са вредностима које се декларишу и промовишу као европске, а овде су то на првом месту биле вредности културне размене и слободе кретања уметника, ширења њихових и граница уметности, пројекат “Кретање је важно” задовољио је и неке друге, чисто људске потребе.

Када сте у средњим годинама, као ја, не пружа вам се често прилика да будете део света нових генерација. Ако се томе придода информација да је тај свет у Келебији почивао на три стуба од којих је један био Норвешка, други Шпанија, а трећи Србија, некако је било све још живље, испуњено бројним контрастима.

Током тродневног боравка видео сам, као и публика суботичког културног центра “Клара и Роса”, изложбу цртежа учесника, насталих као задатак да сто дана сваки дан нацртају један, непрекидном линијом и - затворених очију. Задатак им је задао Денеш Дебреи, а резултат је заиста био веома интересантан. Готово да сам могао да видим њихово унутрашње биће, његова стања и емоције.

Такође, имали су задатак да сваки дан 100 дана исписују на папир ток мисли. То и јесте, објаснио ми је Дебри, била припрема повезивања са унутрашњим садржајем који се на радионици у Келебији оспољио и кроз перфроманс “Тринитас”. До њега су дошли и практикујући јутарњу тишину, праћење изласка сунца, вежбајући са Хенриетом, посматрајући природу и околиш...

Ерик Арум Кјеркегор користи звучан израз - шмек, шмек, шмек -  причајући о свом искуству. Док изговара ту ритмичну секвенцу, удара ивицом длана по столу, показујући и руком како се од њих у норвешким школама праве глумци. Као на траци! Мислим се, такви су данас и људи потребни. Обликовани да се добро уклапају, да не штрче.

„Тринитас” је био све само не добро уклопљен комад. Голо тело Даниела Тота се њише у дну воћњака толико уверљиво, да сам погледом почео да тражим уже о које је обешен. Његов соло приказује сломљеног младог човека који није могао даље. Ериков соло је такође њихајући.

- Празан сам! - узвикује, док се клати у љуљашци.

Помало стиже и да испозира као за слике на друштвеним мрежама. Као да је то једина испуњавајућа материја.

Анико Нађ хода по ивици крова. Уназад. Снажно присуство у сцени која почиње ломатањем кваке од врата, завршава се треперећим, емотивним реситалом леђа припијених уз оближње стабло.

Гуро Рокстад Клаусен и Косет Квинтана изводе gypsy ацт. Тотално комично и урнебесно решење да око ватре укључе и публику у ритуал који подиже духове.

Перформанс “Тринитас” чини и соло Дасил Ортега, која је кореографски и плесачки веома артикулисана док игра на столицама, постављајући питање свог тела као довољног, целог.

На крају, као и на почетку, групне сцене плеса, које тестирају физичке потенцијале извођача у јединственом, импровизаторском стилу развијеном под будним водством Хенриете Варга и Денеша Дебреија. О драматуршким аспектима “Тринитаса” бринуо је Тамаш Олах.

Ја више не бринем. Гледаћу и даље да се крећем.

Игор Бурић