PERFORMANS „TRINITAS” U LETNJEM BIOSKOPU U KELEBIJI Nastavlja se kretanje između Norveške, Španije i Srbije

“Njari mozi” (Letnji bioskop) u Kelebiji je jedno posebno mesto, veoma vredno upoznavanja. Nosi ime pozorišnog udruženja, a nalazi se na imanju Henriete Varga i Deneša Debreija, kao prava umetnička laboratorija. Letnji bioskop je prostor na kojem je u junu realizovana jedna od faza projekta - “Kretanje je važno” (Moving matters ), kao deo programa “Kreativna Evropa” Evropske unije.

Koliko god ovakvi projekti bili programski, što znači da moraju da zadovolje jasno definisane kriterijume u sklopu sa vrednostima koje se deklarišu i promovišu kao evropske, a ovde su to na prvom mestu bile vrednosti kulturne razmene i slobode kretanja umetnika, širenja njihovih i granica umetnosti, projekat “Kretanje je važno” zadovoljio je i neke druge, čisto ljudske potrebe.

Kada ste u srednjim godinama, kao ja, ne pruža vam se često prilika da budete deo sveta novih generacija. Ako se tome pridoda informacija da je taj svet u Kelebiji počivao na tri stuba od kojih je jedan bio Norveška, drugi Španija, a treći Srbija, nekako je bilo sve još življe, ispunjeno brojnim kontrastima.

Tokom trodnevnog boravka video sam, kao i publika subotičkog kulturnog centra “Klara i Rosa”, izložbu crteža učesnika, nastalih kao zadatak da sto dana svaki dan nacrtaju jedan, neprekidnom linijom i - zatvorenih očiju. Zadatak im je zadao Deneš Debrei, a rezultat je zaista bio veoma interesantan. Gotovo da sam mogao da vidim njihovo unutrašnje biće, njegova stanja i emocije.

Takođe, imali su zadatak da svaki dan 100 dana ispisuju na papir tok misli. To i jeste, objasnio mi je Debri, bila priprema povezivanja sa unutrašnjim sadržajem koji se na radionici u Kelebiji ospoljio i kroz perfromans “Trinitas”. Do njega su došli i praktikujući jutarnju tišinu, praćenje izlaska sunca, vežbajući sa Henrietom, posmatrajući prirodu i okoliš...

Erik Arum Kjerkegor koristi zvučan izraz - šmek, šmek, šmek -  pričajući o svom iskustvu. Dok izgovara tu ritmičnu sekvencu, udara ivicom dlana po stolu, pokazujući i rukom kako se od njih u norveškim školama prave glumci. Kao na traci! Mislim se, takvi su danas i ljudi potrebni. Oblikovani da se dobro uklapaju, da ne štrče.

„Trinitas” je bio sve samo ne dobro uklopljen komad. Golo telo Daniela Tota se njiše u dnu voćnjaka toliko uverljivo, da sam pogledom počeo da tražim uže o koje je obešen. Njegov solo prikazuje slomljenog mladog čoveka koji nije mogao dalje. Erikov solo je takođe njihajući.

- Prazan sam! - uzvikuje, dok se klati u ljuljašci.

Pomalo stiže i da ispozira kao za slike na društvenim mrežama. Kao da je to jedina ispunjavajuća materija.

Aniko Nađ hoda po ivici krova. Unazad. Snažno prisustvo u sceni koja počinje lomatanjem kvake od vrata, završava se treperećim, emotivnim resitalom leđa pripijenih uz obližnje stablo.

Guro Rokstad Klausen i Koset Kvintana izvode gypsy act. Totalno komično i urnebesno rešenje da oko vatre uključe i publiku u ritual koji podiže duhove.

Performans “Trinitas” čini i solo Dasil Ortega, koja je koreografski i plesački veoma artikulisana dok igra na stolicama, postavljajući pitanje svog tela kao dovoljnog, celog.

Na kraju, kao i na početku, grupne scene plesa, koje testiraju fizičke potencijale izvođača u jedinstvenom, improvizatorskom stilu razvijenom pod budnim vodstvom Henriete Varga i Deneša Debreija. O dramaturškim aspektima “Trinitasa” brinuo je Tamaš Olah.

Ja više ne brinem. Gledaću i dalje da se krećem.

Igor Burić