Обележен Дан Библиотеке Матице српске:Књиге чувари идентитета

Годишња награда, Златна књига Библиотеке Матице српске за допринос развоју библиотекарства и библиографског рада јуче је уручена  овогодишњем лауреату Лази Чурчићу, доајену библиотекарства, библиологу и историчару српске књиге, књижевности и културе.

- Свет око нас је најсложенија могућа књига коју ваља ишчитавати без наде да ће се икад дочитати до неког фиктивног краја у том ишчитавању ваља научити језик којим је књига написана, језик не којем свет почива - рекао је у поздравној речи председник Матице српске Драган Станић.-Читање књига, учење језика и разумевање света су различити аспекти исте ствари, отварајући књиге, ми отварамо себе саме, препознајемо ко смо и шта смо, о каквом то језику као смисленом систему знакова уређујемо свој свет, те како тај свет уопште изгледа и какви су изгледи за његов даљи опстанак.

Покрајински секретар за културу, информисање и односе с верским заједницама Драгана Милошевић је указала да је одлука о пресељењу Матице српске и њене библиотеке из Пеште у Нови Сад 1864. преломни догађај за цео наш национални корпус, мада је и до тада била књижевна, културна и научна институција целог нашег народа Матица српска је постајала и много више од тога, место где се сажима и дефинише наш културни, национални и политички идентитет, где се сабира све што је уситњено и у више држава разбацаном српском национу било највредније, најкреативније и најоданије визије заједничког бољитка и напретка и место где се изузетним уметничким, културним и научним узлетима постављала најжешћа, непробојна одбрана наше самобитности и препознатљивости.

Министар културе и информисања Србије Владан Вукосављевић је навео да библиотека од прве донације из 1841. Платона Атанацковића која је бројала 787 књига, преко највеће Саве Текелије, до данашњег фонда са преко четири милиона наслова одсликава историјски пут једног народа, али и његов културно-историјски развој. Приликом оваквих годишњица, како је указао Вукосављевић морамо се подсетити какав је то био дух и занос наших предака с краја 18. и почетка 19. века који су у тада немогућим условима борила за опстанак, развој и напредак српске културе.

По речима Вукосављевића, ако се данас окренемо око себе и погледамо све оне људе који су допринели да се ми у области културе налазимо на високом месту, онда је важно да се подсетимо да је улагање у српску културу и брига о њој заправо сипање бетона у темеље опстанка једног друштва и једног народа на историјској сцени.

У својој беседи посвећеној књизи управник БМС Селимир Радуловић је указао да су библиотеке огледало васељене, али огледало у којем је њено лице, лице васељене, лепше од стварног. Те јединствене катедре живота, тај истински лек за душу, како све, од најранијих дана, нису називане, суочавају се, данас, с основним питањем – како да се прилагоде изазовима и искушењима нових комуникационо-информационих технологија, а да остану књигохранилишта – оно што су одувек биле.

Библиотеке и библиотекари су, по речима Радуловића чувари цивилизацијског и националног културног идентитета. Они изнедрују из дубинског мита, који симболише просвећивање путем књиге и мера су морално-професионалних орјентира савременог човека, држећи, на пристојној дистанци, политички мит о информатичком друштву. Стога библиотечка етика не подразумева само изграђивање примереног односа с читаоцем, већ и примерено-племенитог односа унутар колектива и друштва, с другим кућама књиге, и призива, више свега, јединство етичког начела и професионалног приступа.

Овогодишњем лауреату Лази Чурчићу награду Златна књига уручили су управник БМС Селимир Радуловић и члан жирија академик Миро Вуксановић, а затим је прочитана беседа о добитнику мр Душице Грбић, уз професора емеритуса Славка Гордића, трећег члан жирија.

Лаза Чурчић (Тител, 1926) је током свог дугогодишњег активног рада, као и после пензионисања, остварио капиталне резултате на пољу откривања, прикупљања, евидентирања, описа и популаризације рукописних и старих српских штампаних књига и листова и објавио велики број радова из историје српских књига, књижевности и културе од средњег века до половине 19. века. Чурчић је готово цео радни век провео у Библиотеци Матице српске од 1953. до 1986, а последњи пет година до пензионисања 1991. у Народној библиотеци Србије. О значају његовог дела за библиотекарство и историју српске књиге сведочи обимна библиографија радова и књига са преко 700 јединица. Неуморно трагајући за књижним благом и зналачки га сакупљајући знатно је допринео разноврсности и богаству збирке раритета БМС.

Чурчић је, како је рекао у својој беседи захваљујући се на награди “понајвише живео са књигама”. Од времена када је плакао што после завршетка првог разреда основне школе није добио књигу на дар, првих “Златних књига” које је читао из библиотеке Соколане, школске лектире, године студија током којих је дане проводио у библиотекама и првог запослења у Библиотеци Матице српске.

- У њој сам упознао и започео учење библиотечког заната. Учио сам код сјајног Димитрија Кириловића, изванредних Наде Радонић, Иванке Јовичић, Јелене Николић, Драгиње Урошевић и још неколиких. Научио сам тада да је библиотекарство и сложен и прецизан посао, чак до најситнијих детаља. Срећом, моји нови учитељи били су и стрпљиви и пажљиви. Разумели су моје читање нових, модерних песника. Тражили су да прихватим библиотечку прецизност. Није било могућно да уз такве људе не изучим добро библиотекарство.

 По речима академика Мира Вуксановића, Лаза Чурчић је једини српски библиотекар који је успео да буде библиографија старих српских књига која хода и једини који каталог тих књига има у глави. Он је мала покретна енциклопедија у којој одреднице нису уазбучене, у којој није довршен најлакши посао. О вредности његовог дела изречене су и друге похвале, а Боривоје Чалић наводи да је срећна околоност да се већ уписао у легенде српског библиотекарства, међу највеће.

Матичина Библиотека, по његовим речима постала је рано брига оних који су рачунали на читање и трајање. Усељена је 1838. у Текелијанум и увек имала сигуран кров, а на зидовима њених читаоница било је места сликама српских писаца.

-Преносом Текелијине личне библиотеке из Арада почетком 1843. ушле су у Библиотеку Матице српске и прва рукописна књига, Душанов законик, прва инкунабула и књиге просветитеља 18. века - навео је Чурчић.- Било је природно да у њу доспеју Матичин апостол из 12. века, цетињски Осмогласник и још многе и многе књиге. Матици није било лако са Вуком, нити Вуку са Матицом, али без Вукових књига није била никада Матичина Библиотека. Била је она одувек и моћна и незаобилазна. И била је срећа и биће увек срећа бити у њој и најмањи замајац у њеним пословима и њеним мисијама.

Овогодишњу Захвалницу Библиотеке добила је Галерија Матице српске. У уметничком програму учествовали су Лена Ковачевић, Исидора Поповић и хор Гимназије “Јован Јовановић Змај”.

Н. Попов