(Не)романтични поглед на свет Хуга Прата

Куриозум овог издања је колор који је накнадно урадила Патриција Заноти која је колорисала и друге значајне Пратове радове.

„Пустињске шкорпије“, стваране спорадично од 1969. до 1992, припадају делу Пратовог опуса посвећеног Другом светском рату; уз „Шкорпије“ ту су авантуре „Ернија Пајка“ (стваране од 1957. до 1959) односно „Моргана“ (1995), те мноштво ратних прича цртаних по различитим сценаријима и објављених у знаменитим едицијама „Библиотека ратних слика“ („War Пицтуре Library“), „Рат на мору“, „Канонада“.

Прат се у „Шкорпијама“ делимично подсетио сопственог искуства јер је у Абисинији (Етиопији), где је живео са породицом, по наговору оца, професионалног војника, постао најмлађи члан колонијалне милиције у Адис Абеби и најмлађи Мусолинијев војник. По освајању Абисиније од стране Енглеза Прат и његова мајка су одведени у логор а одатле, посредством Црвеног крста, враћени у Италију.

У првој епизоди названој „Пустињске шкорпије“ (настајала је од 1969. до 1973.) знатижељни читаоци упознају официра пољске армије Коинског (понекад га ословљавају као поручника) који је члан „Пустињских шкорпија“ – у пуном називу енглеске јединице „Пустињска група за далека дејства“ – описиваних и као аристократе међу борцима. Ови храбри војници не делују превише углађено (запуштени су и необријани) нити инсистирају на војничкој етикецији, али обављају тајне, тешке и прљаве послове на негостољубивој територији Либијске пустиње, односно Сахаре. Време дешавања је 1940. и 1941. година а ратна ситуација крајње конфузна: с једне стране су Италијани и њихови локални савезници, а с друге Енглези и мноштво разноврсних јединица састављених од војника различитих народа и племена. Домороци рат доживљавају као ствар који није њихова и покушавају да искористе прилику за личну зараду и остварење дугорочних етничких планова (припадница јеврејске групе отворено каже бедуину да ће њихов сукоб решавати када се заврши рат). Сред таквог окружења Коински, после лутања пустињом, склањања од непријатељских оклопних возила и авиона, мора да разоткрије непријатељског шпијуна.

Друга епизода „Колиба на брдашцу...“ (по старом шлагеру који један од јунака често певуши) наставак је авантура маркантног Пољака за чији ожиљак на образу нису криви Немци већ једна Рускиња. Овог пута он ће се, у тврђави усред пустиње, намерити на италијанског поручника Стела који му нуди поделу скривеног злата ако му Коински помогне да дође до лепе певачице Бреде која је избацила из строја више војника него истоимени митраљез; Коински се на то запита „Како ли сам се ја уплео у ову причу?“ али решава да окуша срећу. Међутим, Коински и Стела бивају заробљени и пред само погубљење ослобађа их бизарни ратник Куш који, како он тврди, хода са анђелом смрти, зна мноштво поучних цитата и радо једе шкорпије. Куш је бизарни спој муслимана фанатика и борца који чека светску револуцију између добрих и лоших, који цитира старе песнике и познавао је Корто Малтезеа, несталог у Шпанском рату; у неколико епизода серијала „Корто Малтезе“, сакупљених у албуму „Етиопљани“ (1973) Корто и Куш заиста су друговали и ратовали по пустињама па је ово пример Пратовог аутоцитирање (али и метатекстуалности). Тројка Коински, Стела и Куш наставиће пут према Бреди, уз већ обавезан сукоб са авионом, да би се на циљу испоставило да је дама побегла са другим, после чега следити откривање и подела блага али и неочекивани расплет.

Пратова верзија Другог светског рата ни мало није помпезна, али није ни класично антиратна. Он се бави нетипичним (анти)јунацима а управо тај искошени поглед, уз позивање на мање знане чињенице („Пустињске шкорпије“ базирају се на стварним догађајима), открива мноштво великих и малих интереса којима је рат добродошло покриће за деловање. С друге стране, Прат у сва дешавања уноси (као и у случају Корто Малтезеа) дозу романтичне потраге за идеалима и новим, племенитијим сензацијама. Тако се, у крајњем, сва догађања могу свести на непрестани сукоб тривијално-вулгарног и креативно уметничког доживљавања света. Овај судар видљив је и у минималистичком цртежу на коме од величанствене позорнице пустиње оштро одударају ружне ратне машине пажљиво исцртане до последњег детаља.

У коначном сабирању утисака прве епизоде „Пустињских шкорпија“ разоткривају се као изузетно успело дело које циничном причом и бриљантним цртежом разоткривају сву гротескност светског рата.

Илија Бакић