Навршава се 110 година од рођења сликара Луке Младеновића: Предић му био узор, а Рибникар мецена

Ликовна критика и историја уметности новијег доба, нису се са одговарајућом пажњом бавиле делом овог београдског ствараоца. У штурим подацима наведено је да је Младеновић био полазник Уметничке школе у Београду, да је до почетка Другог светског рата радио у „Политици”, као и да је после ослобођења обављао посао графичара-цртача у некадашњем БИГЗ-у.

После засићења соцреализмом у ликовном стваралаштву, долази до појачаног интересовања за теме и мотиве уметника који су деловали између два светска рата. Тако се, поред портрета, мртвих природа, великих композиција, наилазило на пејзаже и призоре из градских средина. Историја старог Београда није била записана само у путописима и новинским хроникама, она је бележена и на сликарском платну. Међу најприљежнијим ствараоцима које су опчињавали призори градских четврти, старих кућа и кафана, налази се име сликара Луке Младеновића. 

Младеновић је врло рано савладао технику цртања копирајући из журнала и забавних магазина портрете познатих глумаца тог времена, попут Дагласа Фербанкса или Рудолфа Валентина. Дилему и почетничку неодлучност за који жанр да се трајније определи разрешио је током сусрета са Урошем Предићем. Приметивши Младеновићеву склоност ка реалистичком приказивању, чувени сликар га је посаветовао да слика старе куће које ће нестати и бити заборављене. После тога започео је интезиван рад на овековечавању београдских боемских кафана и трошних кућерака.

Догађај који ће битно утицати да се у потпуности посвети цртању, био је сусрет са Владиславом Сл. Рибникаром. Тадашњи директор „Политике” помогао му је да започне сликарско образовање и добије пристојну стипендију. Младеновић се 1926. уписао у Уметничку школу као ванредни ученик (редовни није могао да буде, јер је имао завршена само три разреда основне школе). До 1931. он је ревносно и врло успешно савладао наставни програм, али је још успешније оловком бележио старе београдске квартове.

Нахерене уџерице и калдрмисани сокаци

Лука Младеновић је преминуо 19. септембра 2000, у 91. години. На двадесетак самосталних изложби (у Народном музеју у Београду одржана је постхумно, крајем 2000. године), пружена је прилика да се боље упозна његова уметничка оставштина. Многа његова дела нашла су место у колекцијама угледних музеја, а у великом броју кафана и занатских радњи дуго су чуване репродукције Младеновићевих цртежа нахерених уџерица и калдрмисаних сокака. (На слици: Младеновић и Урош Предић)

Одмах по завршетку образовања, добио је посао цинкографа у чувеној радионици Јована Мелихара у Влајковићевој улици. Мада је радионица највише радила за „Политику”, било је и других који су користили њене услуге. Тако је Лука упознао Павла Бихаљија, који га је ангажовао на изради ретуша својих слика. До избијања рата 1941. године, Младеновић је као цртач сачувао велики број мотива старог Београда. С обзиром да су многе куће страдале током ратних разарања и каснијег преуређења, прикази које је урадио су поред уметничке добили и документарну вредност.

Из великог броја сачуваних радова, уочава се да су главни мотиви Младеновићевих цртежа биле кафане. Ови специфични угоститељски објекти, играли су важну улогу у јавном животу града током 19. и 20. века. Једна за другом, низале су се у његовом албуму цртежа многе значајне београдске кафане међуратног периода („Црни коњ„, „Кичево”, „Девет кочијаша”). Боемска Скадарлија, препуна динамичних догађаја, привлачила је сликара. Поред мотива које је забележио у више наврата, Младеновић је овде наилазио на поштоваоце његових цртежа градских квартова и старих кућа.

Цртежи Луке Младеновића рађени су у духу реализма, са свим одликама овог стила који је у нашој средини достигао врхунац крајем 19. века. Попут својих младих вршњака, он је без оклевања могао да прихвати нове, често помодне уметничке импулсе који су из Париза стизали у београдску културну средину. Упркос томе, остао је поклоник канона о „високој уметности” и прецизном цртежу, а Предићеву максиму о „непроменљивим правилима лепоте, мере, јасноће и склада” прихватио је као своју.

Не би требало занемарити и чињеницу да је Младеновић сликарско образовање стекао на Уметничкој школи у Београду, и да је боравак у њој имао утицаја на његово уметничко формирање. Томе су не мало допринели врсни предавачи, као што су сликари Љуба Ивановић, Милан Миловановић, Бета Вукановић и вајар Симеон Роксандић. Мада је у Уметничкој школи генрацијски био уз таква имена као што су Станислав Беложански, Лепосава-Бела Павловић или Ђорђе Андрејевић Кун, његови радови су по стилским одликама више припадали цртежима насталим крајем 19. века.

Синиша Ковачевић