Navršava se 110 godina od rođenja slikara Luke Mladenovića: Predić mu bio uzor, a Ribnikar mecena

Likovna kritika i istorija umetnosti novijeg doba, nisu se sa odgovarajućom pažnjom bavile delom ovog beogradskog stvaraoca. U šturim podacima navedeno je da je Mladenović bio polaznik Umetničke škole u Beogradu, da je do početka Drugog svetskog rata radio u „Politici”, kao i da je posle oslobođenja obavljao posao grafičara-crtača u nekadašnjem BIGZ-u.

Posle zasićenja socrealizmom u likovnom stvaralaštvu, dolazi do pojačanog interesovanja za teme i motive umetnika koji su delovali između dva svetska rata. Tako se, pored portreta, mrtvih priroda, velikih kompozicija, nailazilo na pejzaže i prizore iz gradskih sredina. Istorija starog Beograda nije bila zapisana samo u putopisima i novinskim hronikama, ona je beležena i na slikarskom platnu. Među najprilježnijim stvaraocima koje su opčinjavali prizori gradskih četvrti, starih kuća i kafana, nalazi se ime slikara Luke Mladenovića. 

Mladenović je vrlo rano savladao tehniku crtanja kopirajući iz žurnala i zabavnih magazina portrete poznatih glumaca tog vremena, poput Daglasa Ferbanksa ili Rudolfa Valentina. Dilemu i početničku neodlučnost za koji žanr da se trajnije opredeli razrešio je tokom susreta sa Urošem Predićem. Primetivši Mladenovićevu sklonost ka realističkom prikazivanju, čuveni slikar ga je posavetovao da slika stare kuće koje će nestati i biti zaboravljene. Posle toga započeo je intezivan rad na ovekovečavanju beogradskih boemskih kafana i trošnih kućeraka.

Događaj koji će bitno uticati da se u potpunosti posveti crtanju, bio je susret sa Vladislavom Sl. Ribnikarom. Tadašnji direktor „Politike” pomogao mu je da započne slikarsko obrazovanje i dobije pristojnu stipendiju. Mladenović se 1926. upisao u Umetničku školu kao vanredni učenik (redovni nije mogao da bude, jer je imao završena samo tri razreda osnovne škole). Do 1931. on je revnosno i vrlo uspešno savladao nastavni program, ali je još uspešnije olovkom beležio stare beogradske kvartove.

Naherene udžerice i kaldrmisani sokaci

Luka Mladenović je preminuo 19. septembra 2000, u 91. godini. Na dvadesetak samostalnih izložbi (u Narodnom muzeju u Beogradu održana je posthumno, krajem 2000. godine), pružena je prilika da se bolje upozna njegova umetnička ostavština. Mnoga njegova dela našla su mesto u kolekcijama uglednih muzeja, a u velikom broju kafana i zanatskih radnji dugo su čuvane reprodukcije Mladenovićevih crteža naherenih udžerica i kaldrmisanih sokaka. (Na slici: Mladenović i Uroš Predić)

Odmah po završetku obrazovanja, dobio je posao cinkografa u čuvenoj radionici Jovana Melihara u Vlajkovićevoj ulici. Mada je radionica najviše radila za „Politiku”, bilo je i drugih koji su koristili njene usluge. Tako je Luka upoznao Pavla Bihaljija, koji ga je angažovao na izradi retuša svojih slika. Do izbijanja rata 1941. godine, Mladenović je kao crtač sačuvao veliki broj motiva starog Beograda. S obzirom da su mnoge kuće stradale tokom ratnih razaranja i kasnijeg preuređenja, prikazi koje je uradio su pored umetničke dobili i dokumentarnu vrednost.

Iz velikog broja sačuvanih radova, uočava se da su glavni motivi Mladenovićevih crteža bile kafane. Ovi specifični ugostiteljski objekti, igrali su važnu ulogu u javnom životu grada tokom 19. i 20. veka. Jedna za drugom, nizale su se u njegovom albumu crteža mnoge značajne beogradske kafane međuratnog perioda („Crni konj„, „Kičevo”, „Devet kočijaša”). Boemska Skadarlija, prepuna dinamičnih događaja, privlačila je slikara. Pored motiva koje je zabeležio u više navrata, Mladenović je ovde nailazio na poštovaoce njegovih crteža gradskih kvartova i starih kuća.

Crteži Luke Mladenovića rađeni su u duhu realizma, sa svim odlikama ovog stila koji je u našoj sredini dostigao vrhunac krajem 19. veka. Poput svojih mladih vršnjaka, on je bez oklevanja mogao da prihvati nove, često pomodne umetničke impulse koji su iz Pariza stizali u beogradsku kulturnu sredinu. Uprkos tome, ostao je poklonik kanona o „visokoj umetnosti” i preciznom crtežu, a Predićevu maksimu o „nepromenljivim pravilima lepote, mere, jasnoće i sklada” prihvatio je kao svoju.

Ne bi trebalo zanemariti i činjenicu da je Mladenović slikarsko obrazovanje stekao na Umetničkoj školi u Beogradu, i da je boravak u njoj imao uticaja na njegovo umetničko formiranje. Tome su ne malo doprineli vrsni predavači, kao što su slikari Ljuba Ivanović, Milan Milovanović, Beta Vukanović i vajar Simeon Roksandić. Mada je u Umetničkoj školi genracijski bio uz takva imena kao što su Stanislav Beložanski, Leposava-Bela Pavlović ili Đorđe Andrejević Kun, njegovi radovi su po stilskim odlikama više pripadali crtežima nastalim krajem 19. veka.

Siniša Kovačević