Најлонски зачини Јована Гвера вечерас у Изби

Новосађанима, могуће и другим “бувљашима”, јасно је да се у речи “најлонски” крије чувена пијаца на ободу града, где могу да се нађу разноразне “мирођије” и “зачини”. За Гвера, то је “римфузна” поставка, активност за коју никад није ни мислио да ће је представити у јавности.

Од мојих првих спознаја Леонида Шејке (југословенски архитекта и сликар, један од оснивача “Медиале” - прим. нов.) и његовог поимања уметности, гледао сам свет око себе и замишљао да би то могло бити занимљиво још неком, каже нам Јован Гверо, иначе познат као уредник програма у Студентском културном центру Нови Сад, међу којима се истичу они у пољима алтернативне и андерграунд уметности.

За писца и сликара Предрага Кочовића, Гверова изложба у “Изби” је “изазов за сваког мислећег човека и сложен предмет тумачења”. Кочовић сматра да оваква изложба може бити представљена и на престижном Венецијанском бијеналу.

Да је Јован Гверо истински ренесансни човек: књижевник, издавач и стрипопечатељ, културни ударник, визуелни уметник и отац, не скидајући поклопац с објектива, свакодневно „фотографисао“ обиље антиквитета новије прошлости, те изложио црне правоугаонике, то би већ било довољно за један изузетан бесмисао високе уметности. Овако, уметник нам нуди прегршт објеката, њихових слика, антиармановских гомила, дишановске алеаторике, гомила без доминанте и повлашћених места, али и сасвим супротних приступа: властитих предочавања, самопредочавања, аутосемантика, пројектних семантика, лажних редимејдова (сви редимејдови су лажни), које као сопствени наратив сам аутор најбоље описује: “Тражим кајлу, да смирим сто с краћом ногом, на којем тањир подрхтава, таласи чорбе потапају чешки дамаст, претварајући га у мапу Роршахових мрља из којих се тумачи да сам слаб на метал и хартију, те челичним живцима и картонским улазницама јездим кроз најлонске пејзаже.“

Е, баш овакву „поезију“ Гверовом руком пише „Најлон пијаца“, Јованов рог изобиља, на којој краде све што може, а чини се, и мора. „Не зна се када и у којој рунди га је добила, али дотични је њен надахнути, драговољни роб. Но, велика је варка да у овој Гверовој преданости нема веома озбиљних, па и превратничких теза које је, како рекох, чине већом од уметности, пре свега у колоквијалном или локалном значењу”, записао је писац и сликар Предраг Кочовић о Гверовој изложби “Најлонски зачини”.

И. Бурић