Najlonski začini Jovana Gvera večeras u Izbi

Novosađanima, moguće i drugim “buvljašima”, jasno je da se u reči “najlonski” krije čuvena pijaca na obodu grada, gde mogu da se nađu raznorazne “mirođije” i “začini”. Za Gvera, to je “rimfuzna” postavka, aktivnost za koju nikad nije ni mislio da će je predstaviti u javnosti.

Od mojih prvih spoznaja Leonida Šejke (jugoslovenski arhitekta i slikar, jedan od osnivača “Mediale” - prim. nov.) i njegovog poimanja umetnosti, gledao sam svet oko sebe i zamišljao da bi to moglo biti zanimljivo još nekom, kaže nam Jovan Gvero, inače poznat kao urednik programa u Studentskom kulturnom centru Novi Sad, među kojima se ističu oni u poljima alternativne i andergraund umetnosti.

Za pisca i slikara Predraga Kočovića, Gverova izložba u “Izbi” je “izazov za svakog mislećeg čoveka i složen predmet tumačenja”. Kočović smatra da ovakva izložba može biti predstavljena i na prestižnom Venecijanskom bijenalu.

Da je Jovan Gvero istinski renesansni čovek: književnik, izdavač i stripopečatelj, kulturni udarnik, vizuelni umetnik i otac, ne skidajući poklopac s objektiva, svakodnevno „fotografisao“ obilje antikviteta novije prošlosti, te izložio crne pravougaonike, to bi već bilo dovoljno za jedan izuzetan besmisao visoke umetnosti. Ovako, umetnik nam nudi pregršt objekata, njihovih slika, antiarmanovskih gomila, dišanovske aleatorike, gomila bez dominante i povlašćenih mesta, ali i sasvim suprotnih pristupa: vlastitih predočavanja, samopredočavanja, autosemantika, projektnih semantika, lažnih redimejdova (svi redimejdovi su lažni), koje kao sopstveni narativ sam autor najbolje opisuje: “Tražim kajlu, da smirim sto s kraćom nogom, na kojem tanjir podrhtava, talasi čorbe potapaju češki damast, pretvarajući ga u mapu Roršahovih mrlja iz kojih se tumači da sam slab na metal i hartiju, te čeličnim živcima i kartonskim ulaznicama jezdim kroz najlonske pejzaže.“

E, baš ovakvu „poeziju“ Gverovom rukom piše „Najlon pijaca“, Jovanov rog izobilja, na kojoj krade sve što može, a čini se, i mora. „Ne zna se kada i u kojoj rundi ga je dobila, ali dotični je njen nadahnuti, dragovoljni rob. No, velika je varka da u ovoj Gverovoj predanosti nema veoma ozbiljnih, pa i prevratničkih teza koje je, kako rekoh, čine većom od umetnosti, pre svega u kolokvijalnom ili lokalnom značenju”, zapisao je pisac i slikar Predrag Kočović o Gverovoj izložbi “Najlonski začini”.

I. Burić