Музеј Јована Цвијића у Ноћи музеја: Сецесија - слобода стварања

У центру Београда, у скровитом амбијенту Копитареве градине, налази се кућа Јована Цвијића, где је написао већину својих најзначајнијих научних радова, а према жељи његове супруге Љубице Крстић кућа је претворена у меморијални музеј и отворена 1968.

Једним делом музеј је посвећен Цвијићевом животу, раду и путовањима, а у другом делу је задржан аутентичан изглед куће када су Јован и Љубица живели у њој.

Цвијић је 1908. године, када је кућа подигнута, ангажовао Драгутина Инкиострија-Медењака, тада једног од најзначајнијих декоратера у Београду, да у националном стилу изради ентеријер и он је урадио намештај и осликао зидове и таванице, илуструјући Цвијићева интересовања и научни рад.

Како истиче кустоскиња Мајда Сикошек време сецесије - од последње деценије 19. века до почетка Првог светског рата, било узбудљиво доба, које је један немачки историчар назвао „године вртоглавице“, када је изведена револуција у уметности.

Тада се у музици јавља додекафонија, Исидора Данкан са својим слободним плесом, пише Оскар Вајлд, глуми Сара Бернар, ту је наша Мага Магазиновић, то је доба невероватних догађаја и рађања буржоаске класе - људи који су стекли новац, али нису имали друштвени статус, објаснила је Сикошек.

У то време буђења националних држава, Инкиостри је инкорпорирао стваралаштво фолклорне уметности (народне ношње, вез, дуборез, ћилимарство) и настојао да створи нешто уникатно, сматрајући да мотиви из народне уметности емотивно делују на људе и да је то уметност која човеку највише прија.

Све столице су различите у Цвијићевој кући су различите, намештај је пресвлачен ћилимима и деловима народне ношње коју је научник доносио са својих путовања.

Намештај у радној соби и салону је, како скреће пажњу Сикошек, донекле предименизониран што дискретно симболише величину Цвијића као човека и научника, а по некима осликава и његов хедонизам, док је намештај у салону његове супруге мали и децентан.

Највеће интересовање посетилаца, према речима вишег кустоса Ангелине Банковић,  изазива „љубавна софа“, у облику слова С, у соби Цвијићеве супруге, а у музеју су и дилеми да ли је то љубавна софа или фотеља за оговарање.

У салону, трпезарији и Љубичиној соби нису сачуване оригиналне зидне декорације, а у радној соби су током бомбардовања уништене полице.

Остали су само дрвени класери, а како је оригинално изгледала његова радна соба моћи ће да се види на фотографијама.

Занимљиви детаљи зидне декорације су сова у другом предсобљу која симболише Цвијићеву мудрост и соко у улазном холу који је на кругу који симболише Земљу и у канџама носи геолошки чекић.

Цвијић се бавио озбиљним геолошким истраживањима, а соко симболише његово оштро око и брз рад.

У „Ноћи музеја“ 19. маја биће изложено и писмо Инкиострија Цвијићу. 

Цвијић је често био на путовањима и одсутан, а Инкиостри је био познат по томе да никада није имао довољно новца и често је писао Цвијићу, кога је ословљавао с „мој мецено“ и „умни патрону“ и стално тражио још пара.

Велики научник је једном приликом то прокоментарисао: „Том боему никада није доста пара“.

Посетиоци „Ноћи музеја“ моћи ће на карти да виде где је све Цвијић био, обилазећи Балкан на магарцу, коњу и врло често пешака.

Јован Цвијић (1865-1927) био је један од првих осам професора новоустановљеног Београдског универзитета и два пута његов ректор, доживотни председник Српске краљевске академије, учесник Мировне конференције у Паризу и научник светског гласа.

Основао је Географски завод и Српско географско друштво и захваљујући њему Балканско полуострво је било је почетком 20. века једно од најистраженијих подручја.

У „Ноћи музеја“ биће отворена и изложба „Сецесија - слобода стварања“, на којој ће бити представљене фотографије с детаљима архитектуре у стилу сецесије, а на конкурсу су одабрана дела 34 аутора.

Поред тога биће изложене фотографије из збирки Музеја града Београда и Завода за заштиту споменика културе Београда, а моћи ће да се погледају до 10. јуна када се обележава Светски дан сецесије.