Карловачка гимназија као део великог националног подухвата

Прослава јубиларне 230-годишњице отпочела је у мају изложбом у новосадском Музеју Војводине којом су ауторке мр Лидија Мустеданагић и Чарна Милинковић представиле школу као баштиника и чувара културних добара, а до краја године биће у Карловцима приређена још једна коју припремају др Гордана Петковић из Музеја града Новог Сада и гимназијски професор Дејан Ђурђев. На дан када је слави оснивање прве српске гимназије, 1. новембра, биће промовисана монографија из пера др Жарка Димића, најсвеобухватније штиво о школи после 1929. које је тада написао Коста Петровић.

-Монографија је конципирана тако да покаже да то није обична школа већ део националног пројекта који је изнедрио прву гимназију у српству – објашњава аутор монографије Жарко Димић. – Биће то права слика о националној институцији која траје до данас. Осветлиће многе личности, догађаје и развој школства. Карловачка гимназија носи специфичан дух и тај дух сам покушао да унесем у књигу. Писана је на основу грађе из бечких архива, Архива Војводине, Архива САНУ, али и докумената из саме школе која се односе на новију историју. Особеност књиге је да се на њеном крају налази списак свих ђака, а посебна пажња је посвећена страдању у Другом светском рату, како ученика тако и добара које је поседовала.

Говорећи о оснивању гимназије, Димић наглашава да никако не треба занемарити околности које су владале у Европи крајем 18. века. Он подсећа да су у Сремским Карловцима као седишту Карловачке митрополије, постојале и раније различите школе и да је ехо великих догађаја који су у то доба захватили Европу, дошао и до рубних делова Хабзбуршке монархије. Како каже, након Француске буржоаске револуције 1789. узбиркала су се царства у Европи, поготово Хабзбуршко, феудална Европа се тресла, јављају се први корени индустријализације...

-Митрополит Мојсије Путник је схватио и осетио то време и знао је да мора да нађе човека који ће изнети те догађаје који су неминовни, а који могу донети корист Србима, којима је од почетка јасно да без народних школа и образовања, познавања језика, уклапања у европске токове, нема опстанка – прича Димић. – И нашао га је у митрополиту Стефану Стратимировићу, потомку полемићке породице из Кулпина, који није завршио теолошке науке него филозофију и права, али је уз најумнијег човека тог времена Јована Рајића овладао и богословским знањем. Стратирмировић је схвативши да мора да оснује институције у складу са европским, захваљујући својим везама и страхом који је владао монархијом од револуциоинара, која је зато морала да попушта и Србима, успео да издејствује привилегије за оснивање прве школске установе тог типа код Срба - Карловачке гимназије. По Димићевим речима, недуго затим, 1794. успео је да издејствује привилегије за отварање богословије, 1806. оснива прву српску цртачку школу,а у исти мах основао је и библиотеку у Митрополијско-патријаршијском двору и прогласио је јавном, која је поседовала све значајне наслове тога доба из Европе, удара темеље и Архива који је данас под управом САНУ, оснива гимназију у Новом Саду...

-Оснивање гимназије која је била српска и није припадала аустријском школском систему, био је велики подухват јер су биле потребне огромне своте новца као гаранција да ће школа моћи да постоји. Он је за то пронашао сабеседника у богатом карловчаком грађанину Димитрију Анастасијевићу Сабову који је дао велику суму за оснивање гимназије. И остали Карловчани су у то време показали да су достојни потомци и преци. Више од стотину њих је дало прилоге. Неки су се задуживали да би дали допринос оснивању гимназије и тако је пројекат успео. Карловачка гимназија је велики национални пројекат који служи на понос и корист свима нама – истиче Димић.

Зорица Милосављевић