Изложба Биљане Јевтић у галерији СУЛУВ-а

Савремене одлике уметничких тежњи нису одмакле од суштинских начела културе у дугачкој историји креативних домета. Упркос технолошком савезу дигиталне слике и уметничке идеје, коначни резултати често изгледају сродни универзалним, симболичким и архетипским постулатима, који се, из прошлих времена у садашњи тренутак претачу у изнова занимљиве констелације визуелних сензација. Упориште уметничких пракси утемељено је у двојности света, између митолошких и материјалних својстава унутар којих можемо претпоставити сложеност њихових међусобних односа. Биљана Јевтић балансира по граничним подручјима видљивог и невидљивог, наслућеног и промишљеног, у сталној вежби – тензичној игри уметничке покретљивости.

Сваким новим циклусом разгранава се даљи ток круж(н)оликих и сферичних обличја, упретених у унутарњем, материчном (из)рађању, уздизању и ковитлању, као у потрази за јединственом формулом. А трагови именовања циклуса Биљане Јевтић убележени су међу корицама књига нашег професора Косте Богдановића. Сасвим природно. Саставни делови уметности Биљане Јевтић заправо су елементи космичке законитости удвојене у супротностима које обележавају наш живот. Попут црних и белих површи шаховских поља, серија дигиталних ликовних записа упућује на стару истину како је све око нас саздано од добра и зла, светла и таме, живота и смрти. Зато се на подовима храмова налазе лавиринтски вртлози у геометријској прогресији, директно изведени из примера у природи.

Структура цвета или дрвета, аналогија земље и небеских сила које делују на нашу свест и покретачку енергију, када стварамо уметност, сугеришу на потребу за вечним трајањем. Свака уметничка тежња јесте огледало природе, апсорбција или апстраховање мисли о себи самом. У том дијалогу непрегледних могућности, Биљана Јевтић редукује одвишну, стварну природу сопственог окружења и, у себе упијајући образац неуморног понављања, отвара бесконачне низове сличности. Морфички низови прерастају у симболичке а кракови динамичких кретања означавају стожерну идеју дуалистичког погледа на свет.

Заузимање простора визуелности одувек је и истовремено мирење са цикличном сликом духовног трајања, најпрецизније оличеног у уроборосу, змији која прождире сопствени реп не би ли обухватила тренутак рађања и умирања у исти час. Тај симболички ниво поимања уметности, уобличен у морфолошком сазвучју Биљанине вишезначне амблематике, вибрира из циклуса у циклус како би указао посматрачу на зрно животне енергије која неће престати да постоји док год уметници буду стварали. У симбологији ускомешаних Јинга и Јанга, у изворном залету ка чудесним сноповима недодирљивог.

        Данило Вуксановић