ИНТЕРВЈУ: ЈЕЛЕНА АЛЕМПИЈЕВИЋ, КОЛЕКТИВ „ПОКРЕТНИЦА” Позиција савременог плеса стална је тема

Организатор, удружење “Покретница”, свему томе придаје исти значај и третман, и све то препоручује публици, која може да погледа представе “Вече плесних сола” Дејана Срхоја (Љубљана), као и „Манифест 2.0“ „Рефлектор театра“ (Београд) или да присуствује премијери „Компоста“ колектива „Покретница“ (Нови Сад).

Можда се неко одлучи да учествује у друштвеној игри о стратегијама опстајања независне плесне сцене – „Шта све можеш са плесом у Србији“, похађа плесну радионицу Драгане Алфиревић и Дејана Срхоја, и присуствује предавању-разговору „Ово јесте/ово није/ово ће бити - манифест као мисаона вежба“ Дуње Црњански и Фросине Димовске (Нови Сад).  Или дође на представљање књиге “Заузимање простора: нове изведбене уметничке праксе у Југославији“ драматуршкиње, теоретичарке плеса и продуценткиње Јасмине Заложник, којом заправо започиње фестивал.

У програму овогодишњег фестивала су у истој равни сви садржајни облици, од представа, до разговора, а због чега је то тако, и по којим приципима се “Покретница” руководи када планира програм, за наш лист говори једна од чланица овог удружења Јелена Алемпијевић.

- Нама је сваке године другачија идеја за програмску концепцију. На пример, прошле године је све ишло у неком потпуно другом смеру. Нисмо имали  ниједну представу, али је било програма који су били отворени за гледање, у смислу отворених проба, или радионица на које су позвани гледаоци да учествују, али не као случајни пролазници, него као активни учесници који могу да дају неки коментар, или да поразговарају у некој паузи заједно са нама, да су, у ствари, активни део тог процеса, само нису плесачи у простору - подсећа Јелена Алемпијевић.

 Да ли публика хоће да учествује?

- Било је заиста доста људи, а прошле године нисмо толико имали снажан маркетинг као ове. Зато сам била изненађена колико људи је било заинтересовано да дође и да учествује на тај начин.  У односу на прошлу годину, ова је другачија баш у том смислу да сада имамо можда мало јасније и препознатљивије формате. Прошле године је то било још експерименталније, а ове имамо поделу на  представе, на тај извођачки сегмент, плесну радионицу, која је намењена плесачима с искуством, јер иначе, често у оквиру нашег програмирања размишљамо о томе да имамо програме и за аматере, и за професионалце. Али, ове године смо се фокусирали на плесаче с искуством.

 Можда је тако боље и због публике?

- Ја сам сигурна да је публици сигурно лакше када неке формате већ пропознају, али негде је и нама задатак, као уметницима који се баве савременом уметношћу, да се трудимо да, заједно са публиком, гурамо мало те оквире, гледамо шта је могуће, и како те форме треба или могу да изгледају, шта су уопште прихватљиви начини учестовања у неком уметничком делу, тако да је то отварање формата поприлично важно. Дешавало се и неко поигравање с тим како фестивал може да изгледа, и да ли он заиста мора, да би одржао своју публику, да има класичан вечерњи програм, плесну радионицу. Или можемо да се заиста с тим играмо, и да за нас то програмирање фестивала буде исто уметнички процес. Уједно и сараднички процес, и некакав однос реалне комуникације са заједницом, не мислим притом само на неку плесну, професионалну, него много шире.

Ми ћемо бити ту

Карте за представе (остали програми су бесплатни) ће се куповати на главном улазу у “Фабрику”, сат времена пре почетка представе. „Ту ћемо публику ми из Покретнице дочекати. Ове године све радимо саме, и на сопствени погон, јер наравно нисмо хтеле да укључујемо још људи  који би радили “за џабе”, ако смо ми тако већ одлучиле. Ми ћемо бити ту, као домаћице, дочекивати људе, продавати карте...”, каже Јелена Алемпијевић, и помиње да су се, упркос одсуства финансијске подршке надлежних, због које је доведено у питање одржавање фестивала, ипак одлучиле да га и ове године организују, између осталог, захваљујући подршци Студентског културног центра Нови Сад, у чијем простору га организују.

 Један од фестивалских програма је и друштвена игра, у којој вероватно мора да се води рачуна о интеракцији, а уз то она мора да има неку извођачко-сценску форму. Како ће то изгледати?

- То је главни догађај који тако мистериозно остаје да виси у ваздуху, али један од разлога је наравно и проблем организације и договора, јер смо одлучили да тај догађај реализујемо заједно, не само на нивоу колектива, него на нивоу удружења “Практикабл”, што је још мало шира комбинација људи, у сарадњи са Душаном Мурићем, кореографом из Београда. Ти договори, разговори, трају, и функционишу кроз комуникацију, у овом случају онлајн, јер немамо услова да се сретнемо уживо. Тренутно је тај догађај скициран као догађај који ће се састојати из четири сегмента, и који ће подразумевати некакву врсту игре у коју је публика позвана да учествује. И, опет, може да бира на који начин жели да учествује, негде је то и драматуршки мало поређано, као увођење у ту партиципацију, и тему којом желимо да се бавимо. Али, такође се онда и повезује, рецимо, са позивом који смо упутили Душану Мурићу, који је релативно скоро објавио свој “а капела” панк албум, и онда смо пожелели да га позовемо да у оквиру тог догађаја изведе неколико песама с тог албума, који се такође тематски уклапа у проблематику којој желимо да се бавимо, уопште неким стањем у култури , позицијом савременог плеса. За нас је то стална тема, јер су стварно услови тешки за рад.

Оставили смо тај догађај за крај, да закључимо, пошто нам је то обележило ову годину. Ми ове године по први пут нисмо добили средства ни од Градске управе за културу Новог Сада, ни од Министарства културе Србије. Протеклих година, од 2017, сваке године смо на неком конкурсу увек нешто добијали, и то нам је заиста било не значајно, него неопходно да би ми могли уопште да функционишемо. Ове године, када смо сазнали која је ситуација с резултатима конкурса, било је већања да ли ћемо уопште улазити у ово, јер нас практично то доводи у ситуацију да ове године јако велики број људи волонтира за овај фестивал, и чак иде у лични минус. А ми смо се и даље питали да ли да га радимо, да ли да и даље остављамо карте бесплатне, јер нам је заиста важно да култура буде доступна свима. Међутим, када смо почели да улазимо у личне минусе, онда смо схватили да ипак морамо да наплаћујемо улазнице, и да на неки начин мало покријемо трошкове реализације фестивала.

Наташа Пејчић