Игору Антићу уручена Награда “Сава Шумановић”

У образложењу жирија, који су творили др Тијана Палковљевић Бугарски, Весна Латиновић и Сава Степанов, наведено је да Антић, „уз јасно систематизован естетски и етички став, разматра различите контекстуалне ситуације, посвећујући се истраживању односа уметности и друштва”.

Захваљујући се на награди, Антић је духовито открио да га је недавно у Паризу затекло питање чиме се заправо бави. „Одговорио сам: Ја сам уметник. Следеће питање је било: Какав тачно. И ја сам ту ућутао. Људима обично кажем да сам визуелни или ликовни уметник, а ако им и даље није јасно, додајем да своја дела изводим на лицу места, ин ситу, и да тим делима производим нове ситуације. У почетку сам био сликар, интересовао ме је проблем композиције, да би ме рад на томе одвео у истраживања физичког простора у коме је смештено једно уметничко дело”, навео је Антић.

Дани Лазе Костића, централни програм Међународног сајма књига, јуче су отворени панелом о уједињењу Војводине и Србије, у којем су учествовали историчар Милован Балабан, проф. др Мирослав Илић и директор „Прометеја” Зоран Kolunyija, а потом је поводом 125 година од рођења Милоша Црњанског о животном и поетском путу великог српског књижевника говорила проф. др Горана Раичевић.  „Дело Милоша Црњанског поново привлачи све већу пажњу, и то не само у академском свету. Он је без сумње данас један од највољенијих српских писаца. И да Милош Црњански то сад може да види, мислим да би знао да се ради и о некој врсти награде за тежаак животни пут којим је прошао”, рекла је проф. Горана Раичевић.

У центру пажње је јуче био и писац и есејиста проф. др Сава Дамјанов, лауреат награде „Тодор Манојловић“. Током разговора о његовим књижевним интересовањима отворено је, између осталог, низ питања, од односа према ауторству, до појма коректности у савременом стваралаштву. „Ако се нешто наментне идеолошки или друштвено, а уметност то прихвати, то онда није добро по уметност. Уметност мора да има слободу креативног стварања. Е сад, да ли ће то бити процењено као ’коректно’, односно подобно, то је питање датог друштва. Али чињеница је да добра дела не нестају, иначе не бисмо данас читали ’Мајстора и Маргариту’”, оценио је др Дамјанов.

Важан фокус је на данима Лазе Костића био усмерен и ка новосадској књижевној панорами, о којој су говорили Радмила Гикић, Симон Грабовац, Милутин Ж. Павлов, . Читани су стихови, одломци из прозних текстова, али су се могле чути и опаске, попут оне да би Српско народно позориште више требало да се отвори за овдашње писце. Из свог угла пресек актуелног стања на себи својствен начин формулисала је Радмила Гикић оценом да новосадска књижевна панорама „истрајава у ставу да одржи – непромењеност”. „На новосадској књижевној сцени и најбоље је ништа не мењати. Знамо ко поставља комисије и жирије и ко би могао да добије новце, а ко престижне награде. Промене би зато биле погубне, само би изазвале пометњу”, цинично је приметила позната списатељица.

Иначе, на Међународном сајму књига додељена је и награда Захарије Орфелин” за најлепшу књигу. Оцењујући ликовни и графички изглед наслова који су били у конкуренцији, уметнички и ликовни утисак, ликовну и графичку опрему, те ниво занатског и штампарског изгледа, жири којим је председавао др Жарко Димић, донео је одлуку да прва награда припадне „Сликовном буквару православља” Олгице Стефановић, која је аутор и текста и илустрација, у издању Градске библиотеке Новог Сада. „Сликовни буквар је пример оригиналног приступа визуелизацији текста православно религиозног карактера другачијим,  редизајнираним а већ препознатљивим средњевековним мотивима: фигурама светитеља, флоралним и геомет- ријским орнаментима, иницијалима...”, наводи се у образложењу жирија. Награђене су још и књиге „Синги лумба и дрво чаробних оловака” Славимира Стојановића (Мала лагуна) и „Деца сребрне емулзије” Зорана Вујовића Вује (Службени гласник).  

М. Стајић