И Рокфелер има скулптуру вајара Јова Петијевића
НОВИ САД: Обично када човек слуша уметника који „гази“ 84. годину живота очекује да саговорник своди стваралачке и животне рачуне, али то није случај са вајаром Јовом Петијевићем. У то су се могли уверити и сви који су га слушали и гледали његова дела на недавно одржаној уметничкој колонији коју је организовао Раде Ерцег, новинар „Политике“ у породичној кући својих родитеља у Бачкој Паланци.
Јово, између осталог, тада рече да је до сада имао преко 100 самосталних изложби на свим континентима, да су његове скулптуре стигле у све велике градове света, да их у својим колекцијама имају, или су имале, многе „светске фаце“ попут Виктора Корчноја, па Питера Јустинова, породице Кенеди, Рокфелери, а да у именику има преко 950 имена власника његових радова.
Давно је престао да броји свој уметнички учинак, али каже да је сигурно урадио скоро 2.000 скулптура, 25 споменика...
Недавно су испред зграде Олимпијског комитета Србије нови председник Божидар Маљковић и наша најбоља атлетичарка Ивана Шпановић открили Петијевићеву скулптуру „Олимпијски цвет спорта, љубави и мира“.
Аутор вели да је скоро целе три последње деценије олимпизам његова неисцрпна инспирација, као и кугле од дрвета и камена, а последња деценија обележена је тисовим дрветом.
За олимпијске игре у Рију израдио је скулптуру коју је назвао „Планета Бразил“, а реч је о његовој једној од највећих кугли-лопти, пречника 80 центиметара, састављеној од 1.633 делића, од ретке и свете тисовине, како сам каже, а коју рукама придржавају три плесачице – играчице.
Планира да за следећу олимпијаду, вели ако буде жив и здрав, изради скулптуру која ће садржати око 200 кугли од тисовине, толико се очекује земаља учесница на ОИ у Токију.
Ја сам космополит, а поједини су последњих деценија пробали да ми пришију великосрпски национализам, евоцира сећања Јово Петијевић.
Када сам купио кућу на Хвару имао сам доста другара, а једном приликом бродари нађу у мору махагонијев балван, донесу код мене и траже да им направим скулптуру Ди Стеван, по италијански, а по нашки свети Стефан.
Урадим ја то, ископају они темље за постоље, туристи долазе, бацају, ваљда, немачке марке. Накупило се ту око 1.000 ДМ. Хтеде мој син, тада дечкић, то да покупи, али нисам дао, него смо залили бетоном. Касније дође до распада СФРЈ, продао сам кућу, а ја чујем по Београду како се прича да сам ту скулптуру продао и новац дао Фонду „Капетан Драган“.
Наводно, објавиле неке новине са простора бивше државе. Једна београдска балерина, иначе родом са Хвара, понела те новине и са њима махала по острву, говорила „Ето видите какав је ваш Јово“.
Неко је потом откинуо скулптуру и негде бацио.
Или, на Светом Стефану у Будви испред Цркве светог Ђорђа поставим, такође скулптуру светог Стефана, окренем га лицем ка правцу одакле долазе туристи, а на откривању без помпе, није био ни свештеник. Долазили људи са свих страна света и гледали, сликали се, а касније чујем да је скулптура откинута и, наводно бачена у црквену порту. Или, у београдском Кошутњаку, а шума је под заштитом, извали се један велики храст, био је у пречнику скоро два метра.
Решим ја да то спасим, па направим две скулптуре, једну велику од седам метара висине назовем Ода храсту и мању Птице сунца.
Постављене су на улазак у Пионирски град, државни органи наложили да су споменици под заштитом и да се морају одржавати, а ја касније чујем да је мањи спомен откинут и бачен – резигнирано констатује вајар Јово Петијевић и додаје да рушитеља скулптура, односно споменика има свуда и да они немају нацију.
И не само то, планира, односно већ прави скице за изложбу која би требала да буде отворена 2019. године, а тема је, наравно олимпијада.
Петијевић није завршио академију, самоук је, како сам каже, Богу му је дао дар...
Његове дипломе су, додаје, између осталих, спомен обележје Ђаку пешаку у Крепољину, Путујућем глумцу у београдској Скадарлији, Ода храсту и Птице сунца у Кошутњаку, Света Петка (у камену) у Врднику, Ован и Сова мудрости у Балканској улици у Београду, Краљ и Краљица на Ртњу, издваја још неке радове и списак је дугачак...
Рођен је у близини Требиња, са породицом живи у стану у Београду, ствара у подрумском атељеу и, у шали, вели да му је тај простор мали за велике скулптуре.
И данас је виталан, пун планова и идеја, али и сећања.
Питају ме неки докле ћу стварати, а ја се осећам добро, осим што ме када дуже седим, па устајем, мало нога боли док је не разрадим. Да бих могао да урадим све што сам замислио требало би да живим барем 200-300 година, јер ме ово што радим подсећа на маратон који трчиш, а циљ није на видику.
Вели Јово да му је циљ да буде оригиналан, да доживљава сваку своју скулптуру и да о свакој може да напише есеј.
Као десетогодишњака привукла га је лопта, односно кугле које је доносио старијима када су боћали. Каже да кугла има енергију, а да у имагинационом свету симбола сваки облик може да стане у куглу, па зато често своје скулптуре „сабија“ у куглу. Тесла је имао кугле..
Радио сам, примера ради, један велики споменик у облику кугле у црном граниту, од њега сви беже, али камен је за мене као млеко, он се круни, а дрво се брани.
Нашим олимпијцима својевремено сам поклонио по дрвени крстић од тисовине. То је свето дрво, а за разлику од других материјала даје велики отпор приликом стварања и ја то волим.
Тиса лучи и отров којим се брани, ретко је дрво, испод ње ретко шта расте, па нека неко проба да удари ексер у ово дрво видеће да после године из њега почиње да се лучи љубичаста тешност, а дрво временом поједе ексер. Свето је дрво, па и данас код нас има домаћина који парче тисе држе у кући.
Милош Суџум
