Најбољи вајар међу хирурзима и најбољи хирург међу вајарима

у једном од својих кутака у којима бораве скулптуре које прави.



Бисте најпознатијих и мање познатих личности које су обележиле и обележавају историју, науку и свакодневни живот. Као да их је неко широм града сакупио и донео у овај мали простор код зидина двеју зграда банака на почетку Булевара ослобођења. 

- Више их је овде него у целом граду, ја сам их „сакупио” - наставља у свом стилу свестрани човек за кога је мало споменути само његово примарно занимање, односно то да је специјалиста максилофацијалне хирургије у пензији. - Ја важим за најбољег вајара међу хирурзима и најбољег хирурга међу вајарима - каже Јокановић.



Таленат за вајање открио је у раном детињству. Сиротињско дете из Травника, сам је правио кликере за игру и био највећи мајстор у томе. А наставио је да ради и ствара... Свети Сава, Толстој, Чехов, Јесењин, Његош, Перо Зубац... немогуће је побројати бисте свих које на први поглед препознамо. „Цигански Вук Караџић” Трифун Димић чека већ 15 година да буде постављен у граду, а иначе библиотека у Шангају носи његово име.



Ипак, како тврди творац скулптура, многе које је направио постављене су. У Новом Саду их има 66, и по затвореним просторима, као што су Академија наука и Матица српска, али и на отвореном, као што је Кампус Универзитета.

- Искрено да вам кажем, много је лакше бисту направити него поставити јер за то треба да прође три до пет година док донесу одлуку ‒ каже Јокановић.

Скулптура која се највише примети - јер се налази на средини тренутне „изложбе” - јесте биста Јелене Генчић, једне од најбољих спортисткиња Србије 20. века.



Позната је и као први тренер, „спортска мајка” Новака Ђоковића, који је дао део новца да се биста излије. Оближња улица у овом крају, некадашња Скојевска, носи име Берислава Берића, чију је бисту Јокановић такође направио. Многи људи први пут чују за то име и презиме, и увек је било питања ко је он. По Јокановићевим речима, академик, гинеколог и професор на Медицинском факултету у Новом Саду Берислав Берић, честит човек, вероватно би се љутио кад би чуо да су Скојевску улицу преименовали баш његовим именом... А из школе у Дренови стигла је молба да се направи биста Добрице Ћосића јер је то његово родно село.



Ту су и бисте три Черевићанина, песника Јована Грчића Миленка, сликара Миленка Шербана и вајара Јована Солдатовића, које чекају да стигну у черевићки музеј. Биста Исидоре Секулић нашла је своје место у Мошорину.

Све своје бисте Владимир Јокановић поклања без ауторског хонорара.



- Ја сам имао сјајну вајарску школу. Данима сам ишао код Ристе Стијовића и од њега сам чуо нешто веома битно. Сматрао је да за скулптуру није толико важно погодити лик, јер за то служи фотографија. „Кад правиш некога, много је важније да онај ко гледа закључи да тај неко треба да има споменик”.

Искуство Владимира Јокановића говори да не треба правити велике скулптуре, али постоје људи које историја не сме заборавити.



- Свака скулптура има своју поруку. Човек који је за овај град направио нешто, заслужио је да буде запамћен. Иначе, мртвима је свеједно, не правимо ми скулптуре ради њих, него ради нас, ради будућих поколења, да кажемо да су у овом граду и пре нас живели, а да ми данас радимо на темељима наших предака - каже Јокановић.



Плејада биста крај зида, у бетонском кутку није све. Бар још два пута толико налази се у подруму солитера у којем овај уметник, хирург и спортиста живи. Ту је 25 година његовог рада.

- Видите, у мом подруму је први краљ Србије Милан Обреновић, али и патријарх Чарнојевић, а често кажем да се велика дела стварају у лошим условима - досетке провејавају кроз цео разговор, а у подруму, између осталих, препознајемо Николу Теслу, Матију Бећковића, Мику Антића...



Владимир Јокановић аутор је и 36 књига, а за штампање великог броја њих, како наводи, значајну помоћ пружио му је директор „Дневника” Душан Влаовић.О овом јединственом човеку довољно говори и Хипократов цитат на полеђини књиге „Јокановић: 75 година живота  - 50 година у уметности”  -„Живот је кратак, памћење слабо, уметност је вечна.”



Б. Павковић