I Rokfeler ima skulpturu vajara Jova Petijevića
NOVI SAD: Obično kada čovek sluša umetnika koji „gazi“ 84. godinu života očekuje da sagovornik svodi stvaralačke i životne račune, ali to nije slučaj sa vajarom Jovom Petijevićem. U to su se mogli uveriti i svi koji su ga slušali i gledali njegova dela na nedavno održanoj umetničkoj koloniji koju je organizovao Rade Erceg, novinar „Politike“ u porodičnoj kući svojih roditelja u Bačkoj Palanci.
Jovo, između ostalog, tada reče da je do sada imao preko 100 samostalnih izložbi na svim kontinentima, da su njegove skulpture stigle u sve velike gradove sveta, da ih u svojim kolekcijama imaju, ili su imale, mnoge „svetske face“ poput Viktora Korčnoja, pa Pitera Justinova, porodice Kenedi, Rokfeleri, a da u imeniku ima preko 950 imena vlasnika njegovih radova.
Davno je prestao da broji svoj umetnički učinak, ali kaže da je sigurno uradio skoro 2.000 skulptura, 25 spomenika...
Nedavno su ispred zgrade Olimpijskog komiteta Srbije novi predsednik Božidar Maljković i naša najbolja atletičarka Ivana Španović otkrili Petijevićevu skulpturu „Olimpijski cvet sporta, ljubavi i mira“.
Autor veli da je skoro cele tri poslednje decenije olimpizam njegova neiscrpna inspiracija, kao i kugle od drveta i kamena, a poslednja decenija obeležena je tisovim drvetom.
Za olimpijske igre u Riju izradio je skulpturu koju je nazvao „Planeta Brazil“, a reč je o njegovoj jednoj od najvećih kugli-lopti, prečnika 80 centimetara, sastavljenoj od 1.633 delića, od retke i svete tisovine, kako sam kaže, a koju rukama pridržavaju tri plesačice – igračice.
Planira da za sledeću olimpijadu, veli ako bude živ i zdrav, izradi skulpturu koja će sadržati oko 200 kugli od tisovine, toliko se očekuje zemalja učesnica na OI u Tokiju.
Ja sam kosmopolit, a pojedini su poslednjih decenija probali da mi prišiju velikosrpski nacionalizam, evocira sećanja Jovo Petijević.
Kada sam kupio kuću na Hvaru imao sam dosta drugara, a jednom prilikom brodari nađu u moru mahagonijev balvan, donesu kod mene i traže da im napravim skulpturu Di Stevan, po italijanski, a po naški sveti Stefan.
Uradim ja to, iskopaju oni temlje za postolje, turisti dolaze, bacaju, valjda, nemačke marke. Nakupilo se tu oko 1.000 DM. Htede moj sin, tada dečkić, to da pokupi, ali nisam dao, nego smo zalili betonom. Kasnije dođe do raspada SFRJ, prodao sam kuću, a ja čujem po Beogradu kako se priča da sam tu skulpturu prodao i novac dao Fondu „Kapetan Dragan“.
Navodno, objavile neke novine sa prostora bivše države. Jedna beogradska balerina, inače rodom sa Hvara, ponela te novine i sa njima mahala po ostrvu, govorila „Eto vidite kakav je vaš Jovo“.
Neko je potom otkinuo skulpturu i negde bacio.
Ili, na Svetom Stefanu u Budvi ispred Crkve svetog Đorđa postavim, takođe skulpturu svetog Stefana, okrenem ga licem ka pravcu odakle dolaze turisti, a na otkrivanju bez pompe, nije bio ni sveštenik. Dolazili ljudi sa svih strana sveta i gledali, slikali se, a kasnije čujem da je skulptura otkinuta i, navodno bačena u crkvenu portu. Ili, u beogradskom Košutnjaku, a šuma je pod zaštitom, izvali se jedan veliki hrast, bio je u prečniku skoro dva metra.
Rešim ja da to spasim, pa napravim dve skulpture, jednu veliku od sedam metara visine nazovem Oda hrastu i manju Ptice sunca.
Postavljene su na ulazak u Pionirski grad, državni organi naložili da su spomenici pod zaštitom i da se moraju održavati, a ja kasnije čujem da je manji spomen otkinut i bačen – rezignirano konstatuje vajar Jovo Petijević i dodaje da rušitelja skulptura, odnosno spomenika ima svuda i da oni nemaju naciju.
I ne samo to, planira, odnosno već pravi skice za izložbu koja bi trebala da bude otvorena 2019. godine, a tema je, naravno olimpijada.
Petijević nije završio akademiju, samouk je, kako sam kaže, Bogu mu je dao dar...
Njegove diplome su, dodaje, između ostalih, spomen obeležje Đaku pešaku u Krepoljinu, Putujućem glumcu u beogradskoj Skadarliji, Oda hrastu i Ptice sunca u Košutnjaku, Sveta Petka (u kamenu) u Vrdniku, Ovan i Sova mudrosti u Balkanskoj ulici u Beogradu, Kralj i Kraljica na Rtnju, izdvaja još neke radove i spisak je dugačak...
Rođen je u blizini Trebinja, sa porodicom živi u stanu u Beogradu, stvara u podrumskom ateljeu i, u šali, veli da mu je taj prostor mali za velike skulpture.
I danas je vitalan, pun planova i ideja, ali i sećanja.
Pitaju me neki dokle ću stvarati, a ja se osećam dobro, osim što me kada duže sedim, pa ustajem, malo noga boli dok je ne razradim. Da bih mogao da uradim sve što sam zamislio trebalo bi da živim barem 200-300 godina, jer me ovo što radim podseća na maraton koji trčiš, a cilj nije na vidiku.
Veli Jovo da mu je cilj da bude originalan, da doživljava svaku svoju skulpturu i da o svakoj može da napiše esej.
Kao desetogodišnjaka privukla ga je lopta, odnosno kugle koje je donosio starijima kada su boćali. Kaže da kugla ima energiju, a da u imaginacionom svetu simbola svaki oblik može da stane u kuglu, pa zato često svoje skulpture „sabija“ u kuglu. Tesla je imao kugle..
Radio sam, primera radi, jedan veliki spomenik u obliku kugle u crnom granitu, od njega svi beže, ali kamen je za mene kao mleko, on se kruni, a drvo se brani.
Našim olimpijcima svojevremeno sam poklonio po drveni krstić od tisovine. To je sveto drvo, a za razliku od drugih materijala daje veliki otpor prilikom stvaranja i ja to volim.
Tisa luči i otrov kojim se brani, retko je drvo, ispod nje retko šta raste, pa neka neko proba da udari ekser u ovo drvo videće da posle godine iz njega počinje da se luči ljubičasta tešnost, a drvo vremenom pojede ekser. Sveto je drvo, pa i danas kod nas ima domaćina koji parče tise drže u kući.
Miloš Sudžum
