Девет деценија од рођења сликара Милована Станића

Живео је интензивно, радио пуно. Слике су се низале једна за другом уз многобројне посетиоце његовог атељеа, и под будним оком Бахуса. Иако рођен у Омишу, увек се изјашњавао као дубровачки сликар. Гостопримством у атељеу, отвореном за све радознале, али и темама у којима доминирају град и његови људи, стекао је епитет госпара и вољеног дубровачког “ориђинала“. 

Након недовршене Уметничке академије у Загребу, одлази у Дубровник где проналази свој сликарски израз. У градском уметничком кругу друге половине 20. века, Станићу припада посебно место. Потекао је из сликарског миљеа Дубровника, који је окупљао историчар уметности и конзерватор Коста Страјнић. У сликарство га је упутио Иво Дулчић, у чијој ће школи цртања добити основне занатске смернице. Иво је био учитељ и пријатељ са којим је делио судбину изопштеника са загребачке Академије. С друге стране, у дому Косте Страјнића сазнаће пуно о сликарству баш као и многи сликари старије генерације.   

Шездесетих година стиче афирмацију, представљајући се домаћој публици у Београду (Галерија УЛУС-а, Атеље 212), Сплиту, али и у Европи (Стокхолм, Хамбург, Франкфурт, Женева) и САД (Лос Анђелес, Сан Франциско, Њујорк). Ликовна критика прати његове самосталне и групне изложбе. Сликарски зрелији и искуснији, седамдесетих се учврстио на формули експресивног израза везаног за објективну стварност. Портретисао је бројне познанике, туристе, али је сликао и Дубровник. Станић је еклатантно урбани уметник, који своје мотиве налази на улици, пјацетама, градским кафанама, у живој комуникацији и динамичним сусретима. За њега је околни свет позорница, било да се ради о Страдуну, Гундулићевој пољани или градској пијаци.

Као портретиста, Станић је у раној фази везан за протагонисте дубровачког ликовног живота. Тако је редукованим стилом и на ивици карикатуралних деформација, у два наврата насликао допојасне фигуре Косте Страјнића. Успешно се исказао и као сликар градских чудака и “ориђинала“. Његови прикази мештра Мата (чувеног градског колпортера), као и Беба Бурина, говоре о уживљавању у свет дубровачке свакодневице. Станић је био сведок интензивног градског живота, и регистратор и тумач богатих креативних појава. Постао је повлашћени пратилац значајних догађаја и одређене друштвене елите. Највећи део опуса посветио је портретима, а пуноћу израза на њима досегао је у представљању глумаца, редитеља, људи “од театра“.

Седамдесетих година прошлог века, Милованов дубровачки атеље постаје место сусрета, нека врста “друштвеног салона“ у коме се састају књижевници, уметници, глумци. Живот у атељеу подсећао је на сцене из Годарових филмова, где су се водили разговори о догађањима на Играма, и одавала слика неке апсурдне екстраваганције.

Станић је обично сликао или цртао, чекајући да се портретисани „отвори“ и заборави да је предмет уметникове пажње. У исто време, у простор су навраћали пролазници, туристи, странци, славни гости Фестивала (једном приликом Херберт фон Карајан) и куповали портрете њима непознатих људи. Једном су у атеље свратила двојица Американаца са руксацима, и Моми Капору и Зуки Yumhuru понудили марихуану. После више повучених димова рекли су да то на њих не делује, а Зуко је добацио сликару: "Миловане, дај ти нама две лозе, ово је за официрску децу".

Уз Златка Каузларића Атача, Љубу Милуновића и вајара Небојшу Митрића, новије југословенско глумиште није имало ревноснијег ликовног пратиоца, који је страшћу и умећем бележио глумачку експресију. Читава плејада редитеља, глумаца, позоришних посленика продефиловала је Станићевим дубровачким атељеом. То су Марко Фотез, Душка Сифниос, Фабијан Шоваговић, Пера Квргић, Ирена Колесар, Ана Карић, Јелена и Стева Жигон, Милена Зупанчић, Семка Соколовић. На његовој изложби у Галерији Матице српске, одржаној 1978. као пратећи програм Стеријиних игара, представљени су и Станићеви портрети - Љубице Раваси, Мире Бањац, Велимира Животића, Ивана Хајтла, Стевана Шалајића, Добриле Шокице, Мирјане Гардиновачки, Соње Јосић.

Панорама ликова забележених на Станићевим платнима и хартији, свакако је најимпресивнији део његовог опуса. То нам омогућава да видимо трајно фиксиране физиономије многих које смо гледали у динамично променљивим ситуацијама и улогама. Неки од њих се већ у вечности друже с аутором слика, а живи су у међувремену знатно изменили свој изглед. Понекад можда сувише у маниру и помодан, Станић је у бројним делима показао праву страст и снажну мотивацију. Не толико угледањем колико афинитетима упоредив са поетикама које су неговали Ренато Гутузо, Франсис Грубер или Бернар Бифе, Станић заузима значајну позицију послератних фигуративних тражења, са сликарским опцијама које су имале јаку друштвену резонацу и подстицале неравнодушне реакције.

Синиша Ковачевић