Чајници Марије Касаш у Музеју у Сремским Карловцима       

 Стотинак примерака од шест стотина колико их за сада има, различитих облика, израде, дезена и произвођача, карловачка публика, али и посетиоци из других места моћи ће да погледају до 30. јуна у овом музеју.

„Све је почело једне суботе, када смо супруг и ја са кумовима отишли на Најлон пијацу, с намером да кума купи шољице за кафу“, прича Марија Касаш, технолог у пензији. „Супругу и мени поглед је стално бежао ка чајницима, јер су они по облику и свему другом оставили јак утисак на нас. И тако је колекција почела да настаје. Знали смо по десет комада да купимо ођедном. Неке смо и добили. Додуше, први примерак је био чешки чајник са тацнама и шољицама, дозом за шећер и млеко, који је мој деда као трговац  за изузетне резултате постигнуте 1936. године добио на поклон.“

Марија каже да је лепота чајника пресудан услов да би се нашао у колекцији. Уопште јој није важно да ли је то примерак неког познатог произвођача као што су Мајсен, Розентал, Жолнај, Херенд, мада има и таквих. Води рачуна да буду комплетни са поклопцем, да имају и дозу за шећер и млеко, као и шољице.

„Кинески, чешки, пољски, руски, немачки, мађарски, не знам који је лепши од ког“, вели Марија. „Купујемо оно што нам се свиђа и у прилици смо да то себи приуштимо. Стоје нам у орманима. Неки су упаковани, јер немамо где да их изложимо. Уживамо да их гледамо и показујемо људима. Сви обично занеме када виде колико их има! То је мој ужитак. Доста времена сада проводимо у Банату, а када ми се пружи прилика да одем на Најлон, ван себе сам од среће.“

По речима Марије Касаш, чајници из њене колекције настајали су у распону од два века. Печат - ознака фабрике је показатељ на основу којег може да се одреди време настанка. Међу њима има изузетно вредних примерака који могу да достигну високу цену, а набављени су  „будзашто“.

„Када нам је Гордана Петковић предложила да приредимо изложбу, нисам била сигурна како то учинити“, искрена је Марија. „Желела сам да буде садржајна, али по ком критеријуму  одабрати примерке, био ми је велики проблем. Чајници носе интересантне приче, од тога како им је Марко Поло дао име, зашто се чај пакује у кесице, али нисам хтела публику тиме да оптерећујемо. Драго ми је да смо  их показали другима и да су на тај начин угледали светлост дана.“

Марија с усхићењем говори о својој колекцији и не чуди када каже да се искрено радује  сваком новом чајнику. Фасцинира је њихова лепота и чињеница да су то предмети који настају под дејством температуре  од 1.250 до 1.350 степени.  Признаје да сад већ имају завидан број, али и да је велики проблем чувати их. Из неких пију и чај:  

„Овом нема краја. Не можемо да се зауставимо!“

По речима ауторке изложбе, музејског саветника  др Гордане Петковић, поставка је  побудила велико интересовање, јер телефон у музеју током припреме  није престајао да звони.

„Овакву изложбу нисмо до сада имали и то је искорак у том смислу да публици представимо нешто што није имала раније прилику да види“, каже Гордана Петковић, позивајући Карловчане да уколико желе, донесу своје чајнике, од којих ће направити „изложбу у изложби“.

Марија и њен супруг, проф. др Александар Касаш, обогатили су збирку музеја у Карловцима једним чајником из своје колекције и сликом „Бранко у загрљају смрти“.

Зорица Милосављевић

Фото: Ђ. Радивојевић