ЗНАМЕНИТЕ НОВОСАДСКЕ ПОРОДИЦЕ - ШТАМПАРСКА ДИНАСТИЈА СТОЈКОВ Свилена мрежа ситног ткања: Од кухињског стола до графичког гиганта

Родоначелник те штампарске династије у Новом Саду, картактеристичне по томе што сви мушки чланови носе име Михајло, јесте Михајло Стојков четврти. 

У време када није био уобичајен самосталан рад, штампарски радник, заљубљеник у штампарство и визионар Михајло четврти са супругом Ружом упустио се у приватне воде отворивши занатску радионицу за ситоштампу 1963. године, из које ће временом израсти модерна штампарија Стојков, на чијем челу је данас припадник треће генерације штампара у породици, Михајло шести.   

По речима графичког инжењера Михајла петог, авантура његовог оца почела је у кухињи за дрвеним столом, на простору од десет квадратних метара где су се мешали мириси хране и штампарских боја, али његово дружење са штампарским прибором  и машинама датира од раније.

– Наш приватни, породични живот се стално преплиће са пословним – каже Михајло Стојков пети. – Отац ми је рођен 1926. године у Суботици, где је био шегрт у приватној штампарији. Са 17 година је отишао у партизане, који су га као штампарског радника ангажовали да ради у покретној војној штампарији Треће армије. По завршетку рата радио је у Новом Саду у војној штампарији до демобилизације. Након тога се вратио у Суботицу где се оженио Ружом и ту смо се родили сестра Беатриса и ја. Уследио је период његовог рада по разним штамаријама и градовима. 

Савез графичких радника Југославије послао га је у Македонију, па у Приштину. Вративши се после тога у Суботицу, запослио се 1954/55. у штампарији Југословенске железнице, потом се у Новом Саду, где је 1958. саградио кућу,  запошљава у штампарији Будућност. Радио је неко време у Форуму и у Дневнику. Из Дневника прелази у штампарију Прогрес 1961.

Преломни тренутак у породичном бизнису, по речима Михајла петог, догодио се када је брат од стрица његовог оца,  Тибор Стојков, исте 1961. године, донео дрвени рам на ком је била затегнута свилена мрежа ситног ткања. 

– Објаснио је да је то за ситоштампу – прича Михајло Стојков пети. – Ситоштампа је и сада, а поготову тада била грана графичке индустрије за коју не зна пуно људи. Предложио је да њих двојица покрену тај посао и обогате се... Отац је прихватио предлог, радећи још увек у Прогресу. Убрзо су се њих двојица разишли и тата је регистровао 1963. године на мамино име самосталну занатску радњу која је прерасла у данашњу велику штампарију. 

Обим посла се само после годину толико увећао да је родоначелник штампарске династије Стојков  напустио Прогрес и потпуно се посветио приватном бизнису. У практичном смислу, како је рекао његов наследник, то је значило да се радионица проширила и на подрум породичне куће у Адамовићевом насељу.

Веома брзо међу пословима које су велике штампарије избегавале попут штампања визиткарти, позивница, диплома и много тога још због малих тиража и мале зараде, Стојкови предност стичу штампањем плаката. Долазак сликара Миодрага Мише Недељковића 1966. код Стојкових с плакатом за Стеријино позорје, у извесном смислу означио је почетак нове етапе у њиховом послу по којој су постали препознатљиви. 

– Био је то изазов који су успешно савладали, јер није било тога што њих двоје нису могли да реше. Следеће године Мирко Стојнић доноси други плакат. После неколико година ми смо могли да се похвалимо да смо сарађивали са многим дизајнерима Новог Сада у ком се оформила читава школа плаката. Већина плаката је реализована у техници ситоштампе у нашој штампарији. Плакати су једно од обележја наше куће – каже Михајло пети. 

Веза коју су остварили са УПИДИВ-ом овенчана је многоброним наградама и признањима као и придруженим чланством штампарије у УПИДИВ-у. 

Развојни пут штампарије ишао је узлазном линијом. Без већих трзавица пребродили су и кризу почетком седамдесетих изазвану „Титовим писмом“ која је узроковала затварање великог броја самосталних занатских радњи. И из ње излазе јачи – купују нову опрему која им омогућава штампу у формату Б-1 јер у то време у Новом Саду и широј околини није било штампара који су могли да штампају велике плакате. Следе стручни скупови штампара, сајмови... Михајло пети завршава графички инжењеринг у Загребу, у јединој вишој графичкој школи у тадашњој Југославији. Након школовања и војске посветио се потпуно породичном послу са супругом Драгицом. Временом су полако из посла излазили његови родитељи, о којима је Лепосава Кљаић написала књигу „Више од штампе“. 

У нови миленијум Стојкови су закорачили с новим пословним објектом који се простире сада на 3.500 метара квадратних  и новом генерацијом из својих редова у послу. Укључили су се кћерка Михајла петог и Драгице - Александра и син Михајло (шести). Михајло седми, који је тек релативно скоро дошао на свет ће вероватно као и сви носиоци породичног имена пре њега одрастати заједно с породичним послом.   

Зорица Милосављевић