PERUANSKI NOBELOVAC MARIO VARGAS LJOSA, PRIJATELJ NOVOG SADA Pisac knjiga o nesavršenosti sveta

Njegov književni opus broji više od 50 dela, od kojih su mnoga prevedena na brojne jezike. Autor je dvadesetak romana, toliko i knjiga eseja, kao i deset drama, i brojnih novinskih tekstova i ostalih publikacija. Za svoj književni rad dobio je Nobelovu nagradu  2010, kada su ga članovi žirija nazvali „božanski nadarenim pripovedačem“. Dobio je i najvažnije književne nagrade, među kojima je i Servantes, Princ Asturije, PEN/Nabokov...

Ljosa pripada najmarkatnijim pojavama latinoameričke književnosti, koju je sam obeležio svojim pisanjem, ali i svojim širim delovanjem.  Poznat je njegov društveni angažman, čak se i bezuspešno kandidovao za predsednika Perua, a  refleksi svega toga neretko su se mogli naći i u njegovim delima. Politički kontekst, i aktuelni trenutak turbulentnog latino- američkog kontinenta, bili su očigledni u ova prva dva romana, i svrstala su Ljosu u sam centar latinoameričkog književnog Buma tokom 1960-ih i 1970-ih godina, zajedno sa Markesom, sa kojim je, inače, godinama bio u svađi, ali se se kasnije pomirili. Taj društveni refleks, koji se u Latinskoj Americi decenijama kretao u krug od revolucija do vojnih režima, ostao je utisnut u većini Ljosinih dela. 

Među brojnim njegovim romanima su i: “Rat za smak sveta”, “Panteleon i posetiteljke” i “Jarčeva fešta”, „Razgovor u katedrali“, „Pantaleon i posetiteljke“, „Tetka Hulija i piskaralo“, „Povest o Majti“, „Ko je ubio Palomina Molera?“, „Pripovedač, „Raj na drugom ćošku“ ... 

Pre deset godina, Novosađani su imali izuzetnu čast da Mario Vargas Ljosa poseti naš grad.  Peruanskog nobelovca pozvala je izdavačka kuća „Laguna“, da poseti Beograd i Novi Sad, a u naš grad došao je velikom zaslugom prevodioca i profesorke na Katedri za italijanske i iberoameričke studije na Filozof- skom fakultetu u Novom Sadu Bojane Kovačević Petrović, i Međunarodnog festivala proznog stvaralaštva „Prozefest“, koji mu je tada uručio specijalnu nagradu „Milovan Vidaković“. 

Ogromno interesovanje dovelo je brojnu publiku u Srpsko narodno pozorište, koje je tada zabeležilo rekordnu posećenost. O tom vanrednom događaju, upisanom u kulturnu istoriju Novog Sada, postoje zapisi Bojane Kovačević Petrović, koja je vodila sa sa njim razgovor na sceni „Jovan Đorđević“ Srpskog narodnog pozorišta, pred više od hiljadu ljudi. 

- U sali je bilo između 1.200 i 1.400 ljudi, a rekli su mi da je još nekoliko stotina ostalo napolju. Među publikom se nalazilo na stotine profesora, studenata, kulturnih radnika, ljubitelja književnosti. Vargas Ljosa je posle izjavio da nikada nije govorio pred tolikim brojem ljudi, osim u svojoj rodnoj Limi nakon što je dobio Nobelovu nagradu, ali da ga je naročito iznenadila pažnja s kojom su slušali njegove reči. Ta publika ga je nešto posle dvadeset časova, tog 22. juna, ispratila stojećim aplauzom – zabeležila je utiske o tom događaju Bojana Kovačević Petrović.

Kako je još pisala, Ljosa je bio vidno uzbuđen i dirnut publikom, i zadivljen pažnjom s kojom su svi prisutni pratili razgovor i mnogobrojnim mladim ljudima u sali, studentima sa novosadskog univerziteta, ali i Filološkog fakulteta u Beogradu.

Peruanski pisac je, možda i potaknut tom pažnjom, iscrpno odgovarao na pitanja Bojane Kovačević Petrović. 

- Neki književnost smatraju samo razonodom i užitkom, delatnošću koja služi samo da zabavi čitaoca i ulepša mu dan. Ali, ja se s tim ne slažem. Mislim da dobra književnost pruža neizmeran užitak, ali istovremeno ima važnu građansku i društvenu ulogu, jer mislim da nam ništa ne može ukazati na nesavršenosti sveta kao dobra knjiga. Naspram lepote, koherentnosti, dubine i kompleksnosti velikog romana, jasnije se vidi nesavršenost sveta u kojem živimo. Tako postajemo svesni njegovih nedostataka, uviđamo koliko je daleko od savršenosti sveta predstavljenog u književnom ili umetničkom delu. I mislim da to kod čitalaca stvara kritičko mišljenje, koje je veoma važno za ljudski napredak. Mislim da nema napretka ako mislimo da je svet dobar takav kakav jeste i da ne može biti bolji – bio je jedan od upečatljivih Ljosinih odgovora u ovom razgovoru sa njim u SNP-u.

U velikoj sali SNP-a tiskalo se između 1.200 i 1.400 ljudi, a još nekoliko stotina ostalo je napolju

Novi Sad, Beograd i Srbija imali su veliku čast, da nas poseti tada najveći živi hispanoamerički pisac, i, kako je pisala Bojana Kovačević Petrović, da ode od nas pun pozitivnih utisaka. 

- Pre rastanka, uputio nam je još jednom komplimente za organizaciju i realizaciju nezaboravne književne večeri. Za nju su umnogome zaslužne kolege iz Tehnike Srpskog narodnog pozorišta i Kulturnog centra Novog Sada, profesorke iz Lektorata za španski jezik Filozofskog fakulteta, novosadski i beogradski studenti volonteri i brojni novinari. Pokazali smo da možemo da napravimo događaj na svetskom nivou, da i te kako umemo da slavimo knjigu, da imamo mlade i, kako pisac kaže, „dobre“ čitaoce – pominje Bojana Kovačević Petrović.

Dva puta su mu ponudili ambasadorsko mesto, podseća ona na ceo Ljosin životni vek, „ali je odbio kako bi sačuvao slobodu, ona mu je u životu oduvek bila najvažnija. Obožava pozorište, a poslednjih godina, mada ima tremu, ne može da odoli ni glumi. Na samom rastanku, uz zagrljaj i poljupce, po treći put mi je rekao: ukoliko Srpsko narodno pozorište postavi na scenu neki njegov komad, doći će na premijeru“. Ponovni susret sa Ljosom se, nažalost, nije dogodio, ali sasvim je izvesno da će uvek biti susreta sa rečima i mislima u njegovim knjigama.

N. Pejčić