Новосадски дувачки квинтет на Коларцу: Спој класике и џеза

Уредници Центра за музику Задужбине Илије М. Коларца (уз спонзорство „Ерсте банке“) организовали су у овој сезони занимљиву серију концерата, који уз свако издање (прве суботе у месецу) доносе и одговарајућу изложбу, обликовану и професионално „вођену“ стручним инжењерско - музичким тимом.

Новембарски наступ поверен флаутисткињи Ксенији Мијатовић, обоисткињи Вероники Антуновић, кларинетисти Кристијану Борошу, фаготисти Горану Маринковићу (од прошле сезоне новом члану нашег ансамбла, иначе и угледног композитора и професора Факултета музичке уметности у Београду) и хорнисти Мирку Марићу, реализован у Малој галерији „Коларца“, пленио је дисциплином заједничког предавања, интерпретативном спремношћу сваког инструменталисте понаособ (нарочито нам се учинио компатибилним „присни“, волуменом и бојом изнивелисан спој хорне и фагота), ангажованошћу тумачења и фино обликованим и изнијансираним динамичким спектром.

У целини технички захтевна, мелодијски изражајна, ритмички разиграна и комуникативна дела, почев од Дувачког квинтета у ге - молу Пола Тафанела (1844 - 1908) флаутисте, диригента, композитора и професора Париског конзерваторијума, „емитовала“ су  одличну свирачку форму и усклађеност индивидуалних уметничких сензибилитета.

Равноправни третман сваке деонице, покретљивост, оптимистичност, али и истицање лирских црта првог алегра, лепо и сигурно испеван меланхолични соло хорне у лаганом ставу, те релаксирајуће расположење финала, налик сицилијанској тарантели, красили су инспирисано извођење.

Централни део овог оригинално замишљеног музичко - изложбеног матинеа, заузела су "Три кратка комада" Жака Ибера (1890 - 1962) „типично“ француског композитора, за чији се музички језик везују карактеристичне особине као што су елеганција, инвентивност, грациозност.

Управо све наведено, изразила је, колико класицистички одмерена и јасна, толико и маштовита интерпретација одлично припремљеног Новосадског дувачког квинтета.

Да су пријемчиве композиције лако препознатљиве не само у својим оригиналним поставкама, него и у неким другим слојевима и бојама, показало се и на крају концерта, с популарном "Рапсодијом у плавом" Џорџа Гершвина (из 1924. године) у аранжману за дувачки квинтет.

Аутор ове успеле обраде, немачки композитор Ернст – Тило Калке, искористио је, као и Ферде Грофе, оркестратор првобитне верзије, у складу с Гершвиновим идејама о споју џеза и класике, импресионистичку технику и елементе извођачке праксе џеза.

Управо тако протумачена, зазвучала је и понуђена Калкеова прерада у троделној форми (с лаганим средишњим одсеком) освајајући музикалношћу, шармом и укусно дозираним џезерским темпераментом и импровизационим поступцима, чему је допринео и чувени глисандо кларинета на почетку ове својеврсне поеме, који је постао акустички симбол и стилска карактеристика „симфонизираног џеза“.

Марија Адамов