Ивачковић: Представио сам Џонија Штулића од крви и меса

Како је речено на промоцији на којој су поред аутора говорили и Душан Павловић, професор на Факултету политичких наука, и новинар Владимир Стакић књига је објективан поглед на Штулићеву дискографију, како са Азром, тако и самосталну, и не подилази митовима и не потхрањује заблуде створене током његовог холандског егзила.



Ивачковић слави Џонија као највећег генерацијског песника и гласноговорника.



"Ову књигу сам написао у част своје генерације која је одрастала уз Азру, али и која је начинила Азру великим, утицајним и популарним бендом. Јер, нема ни великог генерала иза кога не стоји бројна војска", каже Ивачковић и додаје да је "Између крајности" писана и за нове, млађе генерације како би им понудила поглед ка другом, другачијем времену.



Признаје да је до сада настало много митова о Џонију Штулићу, а та "смешна митоманија" штетна је понајвише за самог Штулића.



"Желео сам да представим Џонија од крви и меса јер, како је и он увек поручивао, треба мислити својом главом", каже аутор.



Душан Павловић се сложио да је Штулић највеће име југословенске сцене који је "најпрецизније од свих знао да лоцира постојећи проблем у друштву и политици" 80-их година прошлог века.



"Он је најпрецизније али и најупорније опевао тадашњу ситуацију, а његова музика била је поклич и позив на промене. Био је толико упоран и зато је био револуционаран", рекао је Павловић.



Његов креативни пад био је, међутим, слажу се говорници, у тренутку када је цела тадашња сцена постала мејнстрим, постала део естаблишмента, чему он није могао да се прилагоди - нити је желео то да прихвати.



"Штулић није могао себи да објасни шта се дешавало, куда дува ветар. Тада се променио и од тада опада квалитет свега што је радио", сматра Павловић.



Последњи интервју са Џонијем Штулићем урадио је 1990. године, каже Владимир Стакић, који, присећајући се тог разговора с музичарем, истиче да Бранимир тада није желео да говори о музици већ о својим политчким мислима и партији коју је желео да оснује.



"Није био сигуран на коју страну да крене. Био је вечити аутсајдер. Али, нажалост, морам да приметим и оно што су ми његови пријатељи у Загребу потврдили, Џони је још тада патио од параноичности. Мислио је да ће га ухапсити, да ће доћи по њега. Као што су убили Ленона, убиће и њега", каже Стакић.



Ивачковић признаје да му је приликом писања књиге најтеже пало освешћивање и подсећање на лоше моменте Штулићеве каријере, који су наступили после 1984. године.



"Пре тога, оно што је стварала Азра било је највише достигнуће у музици. Тешко ми је било и да се вратим у то прошло време, које колико год страшно било, нама је било златно јер смо били млади", признаје и додаје да је било пођеднако захтевно "ући под кожу Џонија Штулића".



Разлог одласка у Холандију, сматра Ивачковић, био је превелики терет на његовим леђима, "терет који је сам себи наденуо јер је преценио своје могућности и онај који му је публика ставила, јер је нагрнула на Азру свим снагама."



Југославија се, сматра аутор, прелако одрекла Џонија Штулића али и многих других.



"Упоредио бих Џонија с Данилом Кишом. Киш је отишао као победник у сукобу с глупацима, али то његово срце није могло да издржи, те је платио животом. Штулић је сва срећа и жив и здрав, али и дан данас наилази на превелико неразумевање", каже Ивачковић.



На питање да ли је Бранимир Штулић прочитао књигу и које је његово мишљење, Ивачковић је прокоментарисао да и да јесте, он то никада не би ни признао.



"Имао сам преписку с њим на друштвеној мрежи. Критиковао ју је, иако је по његовим речима, није прочитао. Многи су то искористили да ме оптуже да је то мој договор с њим како бисмо изрекламирали књигу, док Штулић сматра да зарађујем на њему", казао је Ивачковић, откривши да спрема трилогију.