(ФОТО) „И НА ’СТОНСЕ’ ИЛИ НА БРАМСОВЕ СОНАТЕ ЉУДИ ИДУ ИЗ СЛИЧНИХ РАЗЛОГА”! "РОК ЕЛ КЛАСИКО" У НОВОМ САДУ Стефан и Неле заједно, као Гиле и Чајковски

Спојева класике и рока је досад било, али овог пута је то на потпуно другачији начин. Овај својеврсни музички експеримент подразумева заиста спојеве одређених рок песама и класичних дела, а како је то замишљено, говорили су на данашњој конференцији за новинаре Стефан Миленковић и Ненад Јанковић, односно Неле Карајлић.   

- Постојали су бендови који су свирали класичну музику, и који су изводили класична дела на свој начин, са својим инструментима. Постоје и данас класичари који на својим инструментима изводе рок музику, али ово до сада није нико урадио, а то је да класично дело убаци у рок песму, и да оно само по себи срасте у ту песму толико природно, да ви не знате где је тај прелаз између рок музике и класике. Зато то треба видети, јер је то јединствен случај у свету - објаснио је Неле Карајлић.

Уз Нелета Карајлића и Стефана Миленковића, наступиће и бенд "Осиромашени уранијум", који чине: клавијатуриста Владимир Ђедовић, гитариста Иван Зорановић, гитариста Александар Црнатовић, бубњар Игор Јовчић и тенор Немања Црнатовић. Наступиће и ГРМИ - гудачка репрезентација младих инструменталиста, коју чине: виолина Софија Главичић, виолончело Магдалена Матић, виолина Оливера Митровић, виола Ања Милошевић, виолина Јована Савић и виолина Дуња Стојковић.

Из музеја на железничку станицу

Кад гледамо историју уметности, односно историју музике, с ове тачке, из 21.века, ми не правимо разлику између Баха и Шостаковича, указује Неле Карајлић, иако између њих има триста година разлике. Или, не знамо тачно да ли је Моцарт старији, или Бетовен.

- А, кад гледате тренутну ситуацију у данашњој музици, популарној, ви знате да су "Стонси" старији од "Канде, Коџе и Небојше". Е, шта ће бити за сто, триста година, кад нама буде ништавна та временска разлика, између онога што се дешава данас и онога шта ће се свирати за сто или двеста година? То је оно што је мене највише привукло овом концепту. И, друга ствар, 21. век је век концепта. То је век у којем су се не само жанрови, него различите технике, почеле мешати. Једно је кад ставите Мона Лизу у Лувр, а друго је кад Мона Лизу извадите из Лувра, и ставите на Железничку станицу у Новом Саду. Она добија потпуно нову димензију, иако је иста слика. Ми смо узели Шостаковича, или Брамса, или Бетовена, из музеја, и ставили их, условно речено, на железничку станицу - описује Неле Карајлић.   

Ова гудачка репрезентација младих инструменталиста, по речима Стефана Миленковића, осмишљена је још пре три године за светско "Експо" у Дубаију, како би нас тамо представљали, на неколико концерата. Након тога се дошло на идеју да они буду и део овог пројекта.

_ Што се тиче репертоара, ту има интересантних спојева. Рецимо, имамо "Девил Ин The Business Class", то нам је била једна од првих песама, спојена са Шостаковичевим октетом за гудаче, композицијом коју шира публика можда не познаје толико, а невероватно је драматична, интензивна и креативна. То је, у ствари, можда био први корак, када смо схватили да се ту отвара један интересантан несвакидашњи свет, где познате ствари могу да постану једно ново дело, а опет, да је препознатљиво за оба та света, и за класику и за рок - поменуо је Стефан Миленковић.

Има још сличних спојева које ће публика чути на овом концерту. Рецимо, песма "Гиле шампион" и "Лабудово језеро" Чајковског. Или ,"Три ратна хавера" и Бетовенова симфонија, спој који људи нису чули, додао је Стефан Миленковић, и најавио још неке неочекиване експерименте.

- Имамо један највећи експеримент до сада неизведен: Стефан нам пева у једној песми, а имамо намеру да га кандидујемо за следећу "Песму Евровизије" - упозорава Неле Карајлић кроз смех.       

Иначе, њихов први сусрет догодио се 1980, када је Неле Карајлић имао 18, а Стефан Миленковић три године. Неле Карајлић, опет духовито, примећује како су тада обојица започели каријере, Стефан са три године, а он са 18. Пратећи потом каријеру Стефана Миленковића, Неле Карајлић је рекао да је посећивао његове концерте, а један од њих, када је свирао Брамсова дела на Коларцу, био му је, како је истакао, узбудљивији од концерта "Ролингстонса",  на којима је био још док су имали четрдесет година, а не осамдесет.

- Међутим, оно што је мене најтеже погодило, то је кад сам видео да Стефан свира са Влатком Стефановским. Тад сам био право љубоморан, и рекао сам: Е, кад - тад ћу Влатко да ти украдем виолинисту. И, игром случаја смо се срели са Влатком негде на неким турнејама, и каже мени Влатко: Видим украо си ми виолинисту - испричао је Неле Карајлић.

За овакав музички спој Стефан Миленковић наводи да је сва музика израз људског бића, израз наших постојања, наших тенденција, емоција, мисли,  и само се разликује медијум, односно језик, али суштина је иста.

 - Кад смо то препознали, и уз помоћ Ане Крстајић, наше младе композиторке, која нам је помогла да преведемо те језике, један на други, да то спојимо, испоставило се, наравно, да се у оба света то поклапа, односно да се преклапа, и да се у том споју појављује јединство. И, видите да, без обзира да ли људи иду на "Стонсе" или на Брамсове сонате, на крају крајева, иду из сличних разлога, иду на једно људско искуство, иду на опуштање, на причу, на узбуђење. Само су различити итензитети, али и рок и класика и те како имају много заједничког, и заједничких итензитета - истакао је Стефан Миленковић.

Н. П-ј.