Фестивал Тисин цвет у Новом Кнежевцу: Дискретан шарм нежности

Померен с почетка септембра на други и четврти октобарски викенд, овај већ шире познат музички празник на северу Баната, започео је реситалом пијанисткиње Марије Бајалице, која своју извођачко-педагошку каријеру остварену у Јужној Африци и Аустралији, од недавно везује за Аустрију.

Из реситала некадашње студенткиње Константина Богиноа, делом и полазнице новосадске Академије уметности, озбиљно започетог Хајдновим варијацијама у ф-молу, издвојила су се Десет комада опус 75 из балета „Ромео и Јулија“ Сергеја Прокофјева у које је уметница уронила студиозно и емотивно ангажовано, остављајући дубок утисак на слушаоце жељне живе и квалитетне музике. Упркос којем несавршеном или „кривом“ тону и непотпуној „срођености“ с недовољно јој познатим инструментом, остварила је пуно изражајних и лепо обликованих детаља у карактеризацији ликова из Шекспирове ванвременске трагедије.

Највише је пружила у описивању веселог веронског народа („Улица се буди“) и оштром акцентовању непријатељских сукоба и страсти завађених породица „Монтеки и Капулети“. Такође је била уверљива и у „осликавању“ добронамерног лика оца Лоренца, управо фаготским тоном водећи топлу кантилену којим је он оригинално представљен у оркестру. Ако су јој мање „излазиле“ лирско-љубавне теме, тај утисак је променила у заиста нежној и суптилно донетој завршници става „Ромео и Јулија пре растанка“.

И на крају, Марија Бајалица је одсвирала Валцер Александра Вујића (као омаж оснивачу и уметничком директору Фестивала који га је посвећено водио до смрти, 2017), одлично га усклађујући с духом Прокофјевљеве музике. Високом деликатнишћу извођења и истицањем „прокофјевљевских акцената“ и шарма, асоцирала је на ведри и племенити карактер композитора који је толико много учинио за српску музичку културу и педагогију.

Марија Адамов