„Дневник” на Међународном фестивалу класичне музике у Врњачкој Бањи
На вечери свечаног отварања 12. Међународног фестивала класичне музике „Врњци“, чијих се 11 програма одвија у Завичајном музеју (Замку културе) у организацији Културног центра Врњачке Бање, у првом реду је фасцинирао рекордан број посетилаца, који су упркос високој температури пратили извођења у беспрекорној тишини.
После уводних церемонијалних говора, поновљен је леп обичај да аутор пројекта и уредник манифестације, Јелена Боровић Димић, представи учеснике, који су на инаугурационом концерту, уз нашег гитаристу интернационалног угледа Уроша Дојчиновића, иницијатора и уметничког директора фестивала, чинили чланови гудачког квартета „Романтика“.
Препознатљив по искусном, али и дубоком понирању у срж музике коју тумачи, врсни уметник је и овог пута пленио лепотом звонког, заокруженог и „разговетно“ испеваног тона, изражајним фразирањем и разуђеном динамиком, посебно њеним готово нечујним трептајима. Избор композиција различитих аутора, од Баха, Сора и Тареге, до Бонеа, изворно писаних не само за гитару, представљен у обради с гудачким квартетом, добио је захваљујући суптилној обради Слободана Атанацковића додатни карактер сонорније звучности. У сталној градацији приказујући Дојчиновићев фини музички нерв и смисао за специфичну шпанску осећајност, ритмичку прегнантност и мелодијско - хармонски склад његовог солистичког и квартетског звука, изабрани репертоар заокружен је и кратким музичким представљањем „Школе за гитару“ Георгија Милановића, недавно објављене у издању новосадског „Прометеја“.
Други концерт приредио је у истом простору доајен бугарске пијанистичке школе, академик проф. др Атанас Куртев, уметник с преко 1.100 наступа на четири континента. Реситал музике Фредерика Шопена створио је већ од емотивне интерпретације почетне Полонезе оп. 40, бр. 2 утисак о пажљивом, понешто „утишаном“ и „умиреном“, и у погледу интензитета и унутрашње енергије, извођењу и суженој експресивности, па чак и помало „старомодном“, али зрелом и зналачком тумачењу. Ако је изгледало да су ове опаске резултат умора, али и једне анахроне естетике, други део програма, од Фантазије емпромпти оп. 66, до Баладе оп. 52, приказао је једно сасвим другачије уметниково лице, сада распевано: разбокорене осећајности, младалачке опуштености, праве шопеновске кантабилности и тонске лепоте и заобљености. Тако природно и логично, а можда и као најлепши моменат вечери, учинило се неприметно спајање 15. Прелида оп. 28 с Валцером оп. 69, бр. 1, које је можда и најбоље потцртало и један од лајтмотива извођења - контемплацију, меланхолију и својсврсни опроштај од овоземаљског живота.
Марија Адамов