Маројевић: Не треба судити о књизи на основу корица

у Библиотеци града Београда прошле године, а до сада је изашла у шест издања.

Игор Маројевић је један од најзначајнијих и најпревођенијих савремених књижевника . Пише романе, приче, есеје, драме, преводи са шпанског. Живи у Земуну. 

* Шта сте рекли у свом родном граду када су вам уручили Награду “Карољ Сирмаи”?Да ли су у изгледу још неке ваше приповести повезане са Врбасом?

- Био ми је занимљив парадокс да једну од међународнијих књижевних награда на српској књижевној сцени примам у родном граду, испричао нам је Маројевић. -Неки би у томе препознали локалпатриотизам, ако не и доказ за непотизам, али без бриге, колико сам видео, у жирију био је све сами Новосађанин. Било ми је занимљиво и да приметим да је до сада игнорисано да су “Београђанке” у српској књижевности и шире, одбраниле одавно угрожено комерцијално достојанство уметничке кратке прозе и у том смислу практично покренуле низ од неколико, такође добро пласираних збирки, од којих издвајам “Приче са дијагнозом” Марка Видојковића. То је неспоран учинак “Београђанки” о којем до сада критичари нису писали, али су се неки од њих у својим приказима опсежно бавили корицама збирке. Већина критика на књигу је и даље позитивна, али је проблем у томе што изгледа да ни у 21. веку код нас, и то у области која би требало да буде народа софтвер, није применљива деветнаестовековна англосаксонска изрека “Не суди о књизи на основу корица”. “Београђанке” су иначе одштампане у шест издања, односно у десет хиљада примерака. Што се пак Врбаса тиче, за сада ми се чини да сам га за своје потребе довољно обрадио, пре свега у роману “Мајчина рука”.

* Уз остала признања, ваша књига је добила и награду “Водич за живот”. Може ли књижевност уопште да буде водич кроз живот?

- А пропос књижевних награда у Србији, несразмерно их је много, као и оних које се додељују из преидеолошких или јаранских разлога, баш као што се понекад удељују као црвени крст за неког, не дај боже,  здравствено посрнулог писца или самохрану мајку-списатељицу. У култури у којој би, дакле, ваљало одбити доста награда, кад ми саопште да ми је нека припала, најпре проверим по коме или чему је названа. Часопису “Водич за живот” нисам имао шта посебно да замерим, а насловна синтагма ми се, иако помало претенциозна, свидела у смислу да књижевност ипак може да буде некакав животни путоказ, наравно не у оним најкрупнијим категоријама, но може у нешто ситнијим,  попут охрабривања јединке на индивидуализам, што је једна од ретких мисија мојих књига.

Ако сам због тога прихватио да примим награду “Водич за живот” која је ове године на моје задовољство припала поетичком саборцу Душану Недељковићу, Карољу Сирмаију ме у том смислу привукло читање неколико његових новела у преводу. Реч је о аутору који се мојој незнатности уклапа у новији низ мађарске, па и средњоевропске мрачне књижевности који чине Имре Кертеш, а после нажалост Ђерђ Конрад, затим Ласло Краснахоркај и Атила Бартиш. Утолико ми је драже што сам добио награду “Карољ Сирмаи” јер је и њоме овенчана књига такође мрачна и прилично негативна, иако се испоставила комерцијалном. 

* Да ли сте завршили роман “Праве Београђанке”, када ћемо га читати, колико је ова приповест близу или далеко од “Београђанки”?

- Иако је договорено да то буде раније, не мислим да ћемо “Праве Београђанке” читати пре септембра наредне године. Иначе не бих успео да ми књига на неки опипљив начин буде боља од претходне, у чему додуше не успевам баш увек, али слично такмичење са самим собом јесте једино које водим у животу,  који би пак без узлазне путање,  не само у послу, био много бесмисленији него што је то већ. Рокове објављивања сам померао и за “Београђанке” па резултат, ево, релативно није изостао. За разлику од те књиге прича, у “Правим Београђанкама”, то јест у њиховом првом делу, постоје само три исповести, исповести типова Београђанки какви су ми недостајали у истоименој збирци да би она била потпунија и мање лична: девојка која је породично четврта-пета генерација у Београду, једна која фанатично покушава да буде права Београђанка, па је спремна на најрадикалније животне промене, једина која се бавила проституцијом… У другом делу тог рукописа три главне јунакиње се срећу, а у завршном, радња романа добија неочекиване епилоге, диктиране пре свега екстремном запуштеношћу и корумпираношћу града и српског друштва и тиме што сваки од битнијих ликова,  у складу с духом времена има врло широк дијапазон карактеристика.

* Ваша проза је отворила неке нове правце у књижевном изражавању. Недавно рекосте да је дигитални реализам-први поетички назив иза којег сте стали, а који су за ваше књиге смислили други. Шта тај термин заправо значи?

- Дигитални реализам чине наративи који дигитализам и интернет не виде само као пуноправан и незаобилазан део савремене свакодневице,  него и обавезну грађу кад се пише о рецентној стварности. Александар Илић, који је крајњи творац насловне синтагме овог поетичког покрета, Дуле Недељковић и моја незнатност,  одбацујемо још увек широко уврежену поделу виртуелно/реално,  из простог разлога што се најчешће не може одредити када “виртуелно” прелази у “реално”. Много ближа нам је подела на онлајн и офлајн, при чему је и једно и друго, наравно, реално(ст).

Радмила Лотина

Милија су ми класична издања од електронских

* Зашто код нас још нису популарне електронске књиге? Које су вама као читаоцу милије?

-У свему смо за најразвијенијим културама у заостатку од неколико година до неколико векова. Међутим, то има и повољне стране: код нас се доста продају књиге, макар да би добар део купаца бар на тај начин, кад не може на неки други, много захтевнији, пред собом и другима приказао да припада  средњем слоју. Као неко ко је рођен у кући с библиотеком од хиљаду књига исувише сам у том смислу личан и корумпиран да ми класична издања не би била милија од електронских.