Marojević: Ne treba suditi o knjizi na osnovu korica

u Biblioteci grada Beograda prošle godine, a do sada je izašla u šest izdanja.

Igor Marojević je jedan od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih književnika . Piše romane, priče, eseje, drame, prevodi sa španskog. Živi u Zemunu. 

* Šta ste rekli u svom rodnom gradu kada su vam uručili Nagradu “Karolj Sirmai”?Da li su u izgledu još neke vaše pripovesti povezane sa Vrbasom?

- Bio mi je zanimljiv paradoks da jednu od međunarodnijih književnih nagrada na srpskoj književnoj sceni primam u rodnom gradu, ispričao nam je Marojević. -Neki bi u tome prepoznali lokalpatriotizam, ako ne i dokaz za nepotizam, ali bez brige, koliko sam video, u žiriju bio je sve sami Novosađanin. Bilo mi je zanimljivo i da primetim da je do sada ignorisano da su “Beograđanke” u srpskoj književnosti i šire, odbranile odavno ugroženo komercijalno dostojanstvo umetničke kratke proze i u tom smislu praktično pokrenule niz od nekoliko, takođe dobro plasiranih zbirki, od kojih izdvajam “Priče sa dijagnozom” Marka Vidojkovića. To je nesporan učinak “Beograđanki” o kojem do sada kritičari nisu pisali, ali su se neki od njih u svojim prikazima opsežno bavili koricama zbirke. Većina kritika na knjigu je i dalje pozitivna, ali je problem u tome što izgleda da ni u 21. veku kod nas, i to u oblasti koja bi trebalo da bude naroda softver, nije primenljiva devetnaestovekovna anglosaksonska izreka “Ne sudi o knjizi na osnovu korica”. “Beograđanke” su inače odštampane u šest izdanja, odnosno u deset hiljada primeraka. Što se pak Vrbasa tiče, za sada mi se čini da sam ga za svoje potrebe dovoljno obradio, pre svega u romanu “Majčina ruka”.

* Uz ostala priznanja, vaša knjiga je dobila i nagradu “Vodič za život”. Može li književnost uopšte da bude vodič kroz život?

- A propos književnih nagrada u Srbiji, nesrazmerno ih je mnogo, kao i onih koje se dodeljuju iz preideoloških ili jaranskih razloga, baš kao što se ponekad udeljuju kao crveni krst za nekog, ne daj bože,  zdravstveno posrnulog pisca ili samohranu majku-spisateljicu. U kulturi u kojoj bi, dakle, valjalo odbiti dosta nagrada, kad mi saopšte da mi je neka pripala, najpre proverim po kome ili čemu je nazvana. Časopisu “Vodič za život” nisam imao šta posebno da zamerim, a naslovna sintagma mi se, iako pomalo pretenciozna, svidela u smislu da književnost ipak može da bude nekakav životni putokaz, naravno ne u onim najkrupnijim kategorijama, no može u nešto sitnijim,  poput ohrabrivanja jedinke na individualizam, što je jedna od retkih misija mojih knjiga.

Ako sam zbog toga prihvatio da primim nagradu “Vodič za život” koja je ove godine na moje zadovoljstvo pripala poetičkom saborcu Dušanu Nedeljkoviću, Karolju Sirmaiju me u tom smislu privuklo čitanje nekoliko njegovih novela u prevodu. Reč je o autoru koji se mojoj neznatnosti uklapa u noviji niz mađarske, pa i srednjoevropske mračne književnosti koji čine Imre Kerteš, a posle nažalost Đerđ Konrad, zatim Laslo Krasnahorkaj i Atila Bartiš. Utoliko mi je draže što sam dobio nagradu “Karolj Sirmai” jer je i njome ovenčana knjiga takođe mračna i prilično negativna, iako se ispostavila komercijalnom. 

* Da li ste završili roman “Prave Beograđanke”, kada ćemo ga čitati, koliko je ova pripovest blizu ili daleko od “Beograđanki”?

- Iako je dogovoreno da to bude ranije, ne mislim da ćemo “Prave Beograđanke” čitati pre septembra naredne godine. Inače ne bih uspeo da mi knjiga na neki opipljiv način bude bolja od prethodne, u čemu doduše ne uspevam baš uvek, ali slično takmičenje sa samim sobom jeste jedino koje vodim u životu,  koji bi pak bez uzlazne putanje,  ne samo u poslu, bio mnogo besmisleniji nego što je to već. Rokove objavljivanja sam pomerao i za “Beograđanke” pa rezultat, evo, relativno nije izostao. Za razliku od te knjige priča, u “Pravim Beograđankama”, to jest u njihovom prvom delu, postoje samo tri ispovesti, ispovesti tipova Beograđanki kakvi su mi nedostajali u istoimenoj zbirci da bi ona bila potpunija i manje lična: devojka koja je porodično četvrta-peta generacija u Beogradu, jedna koja fanatično pokušava da bude prava Beograđanka, pa je spremna na najradikalnije životne promene, jedina koja se bavila prostitucijom… U drugom delu tog rukopisa tri glavne junakinje se sreću, a u završnom, radnja romana dobija neočekivane epiloge, diktirane pre svega ekstremnom zapuštenošću i korumpiranošću grada i srpskog društva i time što svaki od bitnijih likova,  u skladu s duhom vremena ima vrlo širok dijapazon karakteristika.

* Vaša proza je otvorila neke nove pravce u književnom izražavanju. Nedavno rekoste da je digitalni realizam-prvi poetički naziv iza kojeg ste stali, a koji su za vaše knjige smislili drugi. Šta taj termin zapravo znači?

- Digitalni realizam čine narativi koji digitalizam i internet ne vide samo kao punopravan i nezaobilazan deo savremene svakodnevice,  nego i obaveznu građu kad se piše o recentnoj stvarnosti. Aleksandar Ilić, koji je krajnji tvorac naslovne sintagme ovog poetičkog pokreta, Dule Nedeljković i moja neznatnost,  odbacujemo još uvek široko uvreženu podelu virtuelno/realno,  iz prostog razloga što se najčešće ne može odrediti kada “virtuelno” prelazi u “realno”. Mnogo bliža nam je podela na onlajn i oflajn, pri čemu je i jedno i drugo, naravno, realno(st).

Radmila Lotina

Milija su mi klasična izdanja od elektronskih

* Zašto kod nas još nisu popularne elektronske knjige? Koje su vama kao čitaocu milije?

-U svemu smo za najrazvijenijim kulturama u zaostatku od nekoliko godina do nekoliko vekova. Međutim, to ima i povoljne strane: kod nas se dosta prodaju knjige, makar da bi dobar deo kupaca bar na taj način, kad ne može na neki drugi, mnogo zahtevniji, pred sobom i drugima prikazao da pripada  srednjem sloju. Kao neko ko je rođen u kući s bibliotekom od hiljadu knjiga isuviše sam u tom smislu ličan i korumpiran da mi klasična izdanja ne bi bila milija od elektronskih.