УПРКОС НАПАДУ Руждијев "Град победе" као тријумф над насиљем

Руждијева књига “Град победе” свакако је једна од оних које су обележиле ову годину, али нажалост, не због правих разлога. “Град победе” је петнаести Руждијев роман, писан под утицајем индијске митологије и историје. Главна јунакиња Пампа Кампана је осуђена (или награђена) да живи 247 година, посматрајући како се њено утопистичко краљевство развија и мења, све док не дође до свог краја. Занимљиво је да је Пампа Кампана инспирисана принцезом Гангадеви која је живела у 14. веку на простору данашње Индије, написала еп на санскриту о победама свог мужа, и чак се и борила у рату.

Међутим, оно о чему се највише говорило после изласка „Града победе“ у фебруару прошле године, била је чињеница да је протекло једва шест месеци пошто је Руждија током јавног наступа у Шатакви (Њујорк) мушкарац напао ножем и нанео му тешке повреде. За нападача се претпоставља да је деловао по фатви коју је издао Хомеини 1988, тражећи главу писца после романа „Сатански стихови“. Ружди је касније изјавио да се после напада, док се дуго опорављао, фокусирао на објављивање „Града победе“, питајући се како ће роман бити прихваћен, с обзиром на то да је фатва после објављивања „Сатанских стихова“, донела тој књизи огроман публицитет, али и скренула пажњу са самог текста. „Увек сам мислио да су моје књиге занимљивије од мог живота – рекао је писац у интервјуу који је после напада дао за Њујоркер. „Нажалост, чини се да свет није сагласан са тим”.

"У априлу ове године требало би да изађу Руждијеви мемоари под насловом „Нож: медитације након покушаја убиства“. У књизи ће Ружди први пут отворено и опширно говорити о нападу. Писац је изјавио да му је ова књига неопходна да би преузео контролу над оним што се догодило, и да му је жеља да на насиље одговори уметношћу. Нешто слично је урадио и раније, када је 2012. објавио књигу „Џозеф Антон“ у којој описује време проведено у скривању због фатве. “Не постоји тако нешто попут апсолутне сигурности”, написао је тад о свом јунаку. “Постоје само различити нивои несигурности. Требало је да научи да живи с тим”.

Настасја Писарев