ТЕАТАР НАШ НАСУШНИ Сирота радња

Наиме, у уметничким „мејнстрим“ театрима - у свету, а све више и код нас – незадрживо се шири схватање да је радња онај чинилац, којега се позоришна представа без већих последица може лишити. А ако у продукцијама ове врсте и има радње, она је све чешће оптерећена „документарним“ (шта год то значило), измрцварена тезама, парализована (монолошком) лириком, или, у крајњем случају, фингирана плесом. Као у случају митолошке змије која гризе сопствени реп, сама теорија „позоришта без радње“ извлачи из сопствене задате претпоставке „логични закључак“: позоришту радња није нужна, мити потребна – пошто се потреба за њом задовољава кроз филмове, тв-серије, интернет „четове“ и, коначно, ChatGPT машине. Штавише, одатле је само корак до тврдње, како радња не само да није (данас) битна у позоришту, него да никада није ни била од кључног значаја.

Да ли је то баш тако? Размотримо само пар „набацаних“ против-доказа, како бисмо указали на презрену радњу као основу/ткиво/устројство врхунских драмских дела. Софоклов „Краљ Едип“: врхунска „трилер“ тајна, пандемија, покушај државног удара, самоубиство и ослепљење. „Хамлет“: једно самоубиство, ненамерно убиство, пролазак непријатељске војске, тровање здравицом и покољ отрованим мачевима (отуд Најтов оглед о „Хамлету“ и носи назив „Амбасада смрти“). Молијеров „Тартиф“: лажно представљање, фалсификат, отимачина имања, скривање завереничких докумената. Ибзенови „Стубови друштва“: кривоклетство, земљишне махинације због градње железнице, несавесна оправка брода. Чеховљеве „Три сестре“: две прељубе, мобилизација, пожар, смрт у двобоју. Чак и Пиранделових „Шест лица траже писца“: присилни развод, инцест, проституција, двоструко самоубиство…Је ли довољно?

Сад, замислите да су - уместо помоћу презрене радње - атмосфера, емоције и значења поменутих драма обликовани кроз „поетске“ пасаже лажне дистанце, дабоме, оборужане шумом микрофона и „сценским покретом“? А онда то упоредите са поменутим модерним медијима, у којима је радња замењена богатом „рођаком из Америке“ званом „акција“: у њој се углавном исцрпљује холивудска филмска продукција, при чему су аутентични „жанрови радње“ или изумрли (вестерн), или претворени у сурогате тв-серија (трилер). Остатак, нажалост, није ћутање, већ бесконачно брбљање и нагваждање „ситкома“ – дисциплине у којој реч није радња – већ је свака радња сведена на „препознатљиву“ реч , то јест, фразу. То је гладијаторска арена којом све масовније бауљају и наши „позориштници“ – глумци, писци, редитељи - не увиђајући како тиме све више секу грану на којој седе, пардон, даску која живот значи. И радњу. 

Светислав Јованов