TEATAR NAŠ NASUŠNI Sirota radnja

Naime, u umetničkim „mejnstrim“ teatrima - u svetu, a sve više i kod nas – nezadrživo se širi shvatanje da je radnja onaj činilac, kojega se pozorišna predstava bez većih posledica može lišiti. A ako u produkcijama ove vrste i ima radnje, ona je sve češće opterećena „dokumentarnim“ (šta god to značilo), izmrcvarena tezama, paralizovana (monološkom) lirikom, ili, u krajnjem slučaju, fingirana plesom. Kao u slučaju mitološke zmije koja grize sopstveni rep, sama teorija „pozorišta bez radnje“ izvlači iz sopstvene zadate pretpostavke „logični zaključak“: pozorištu radnja nije nužna, miti potrebna – pošto se potreba za njom zadovoljava kroz filmove, tv-serije, internet „četove“ i, konačno, ChatGPT mašine. Štaviše, odatle je samo korak do tvrdnje, kako radnja ne samo da nije (danas) bitna u pozorištu, nego da nikada nije ni bila od ključnog značaja.

Da li je to baš tako? Razmotrimo samo par „nabacanih“ protiv-dokaza, kako bismo ukazali na prezrenu radnju kao osnovu/tkivo/ustrojstvo vrhunskih dramskih dela. Sofoklov „Kralj Edip“: vrhunska „triler“ tajna, pandemija, pokušaj državnog udara, samoubistvo i oslepljenje. „Hamlet“: jedno samoubistvo, nenamerno ubistvo, prolazak neprijateljske vojske, trovanje zdravicom i pokolj otrovanim mačevima (otud Najtov ogled o „Hamletu“ i nosi naziv „Ambasada smrti“). Molijerov „Tartif“: lažno predstavljanje, falsifikat, otimačina imanja, skrivanje zavereničkih dokumenata. Ibzenovi „Stubovi društva“: krivokletstvo, zemljišne mahinacije zbog gradnje železnice, nesavesna opravka broda. Čehovljeve „Tri sestre“: dve preljube, mobilizacija, požar, smrt u dvoboju. Čak i Pirandelovih „Šest lica traže pisca“: prisilni razvod, incest, prostitucija, dvostruko samoubistvo…Je li dovoljno?

Sad, zamislite da su - umesto pomoću prezrene radnje - atmosfera, emocije i značenja pomenutih drama oblikovani kroz „poetske“ pasaže lažne distance, dabome, oboružane šumom mikrofona i „scenskim pokretom“? A onda to uporedite sa pomenutim modernim medijima, u kojima je radnja zamenjena bogatom „rođakom iz Amerike“ zvanom „akcija“: u njoj se uglavnom iscrpljuje holivudska filmska produkcija, pri čemu su autentični „žanrovi radnje“ ili izumrli (vestern), ili pretvoreni u surogate tv-serija (triler). Ostatak, nažalost, nije ćutanje, već beskonačno brbljanje i nagvaždanje „sitkoma“ – discipline u kojoj reč nije radnja – već je svaka radnja svedena na „prepoznatljivu“ reč , to jest, frazu. To je gladijatorska arena kojom sve masovnije bauljaju i naši „pozorištnici“ – glumci, pisci, reditelji - ne uviđajući kako time sve više seku granu na kojoj sede, pardon, dasku koja život znači. I radnju. 

Svetislav Jovanov