ШИРИ ИЗБОР ЗА НАГРАДУ „МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА“ Жена робот, извана и изнутра

Заједничко за збирке Роботка Драгане Младеновић (Booka, 2024), Ко је то у мени миран седео Весне Кораћ (Граматик, 2024), Изван, изнутра Жељке Аврић (4СЕ, 2024), Историја баштованства Дубравке Матовић (КОВ, 2023) и Слободни дани Елене Чаушеску Андреје Каргачин (Завод за проучавање културног развитка, 2023), јесте наглашена родна (често и социјална) самосвест, елементи нарације, те иронија, цинизам и сарказам као водећа стилска средства. Роботка, та жена која живи по правилима других, дата је овога пута изнутра, односно, кроз питање: ко је то у мени миран седео? Још једна одлика свих пет песничких књига јесте и промена перспектива, лица, те критички отклон у односу на актуелну стварност.
Награђена збирка песама Роботка по том је питању најрадикалнија. Преузимајући различите гласове жена и мушкараца, Драгана Младеновић се јасно позиционира у односу на патријархални поредак, предрасуде и малограђански менталитет. Откривалачко у њеним песмама огледа се у укрштању перспективе жене и мушкарца, у увођењу управног говора чија је функција често да искаже опречне ставове жена и мушкараца или да репрезентује одређену социјално-родну заједницу.
Емотивно сугестивна и снажна у критици менталитета и сестринства као фарсе (песма Сестра скупштину сазива призива Аристофанову комедију Жене у народној скупштини, не без пародијског преиспитивања), Весна Кораћ је збирком Ко је то у мени миран седео указала на многе од актуелних проблема са којима се савремено друштво суочава, а са акцентом на тежак положај жена, њихове предвидљиве судбине у поретку у којем доминирају мушкарци (нарочито песма по којој је збирка насловљена). Усамљеност, дезоријентација и конфузија мисли савремене жене нешле су своје место у овој бескомпромисно ангажованој збирци.
Изван, изнутра Жељке Аврић је такође збирка коју одликује снажан отклон од идеализације љубави. Тако један од циклуса носи назив (Не)љубавне, а у њему је посебно  индикативна песма Никад не знаш кад може затребати која у форми савета зреле и еманциповане, али и разочаране и рањене жене духовито и бритко анализира мушкарце. Песма Отвори, нећу ти ништа из циклуса Ходачи, Сенке, потресна је посланица женама које трпе брачно насиље. Чини се да је Жељка Аврић промишљено и снажно укрстила  изван и изнутра лирских јунакиња, али низ је песама у којима ауторка убедљиво мења перспективе (нпр. песма То се дешава само једном, која представља дајџест исповест социјално угроженог физичког радника).
Какве су жене о којима пева Андреја Каргачин? Јесу ли и оне жртве насиља с обзиром на чињеницу да су у историју ушле као жене или љубавнице најокрутнијих тиранина? Поред у наслову наведене Елене Чаушеску, Клара Петачи, Ева Браун и друге протагонисткиње песама живе своје животе у којима нема много етичких преиспитивања. Поједине песме наводе на помисао да им је чак удобно у световима које су, уз њихов благослов, најчешће, формирали њихови изабраници. Ту и тамо, провуче се понеки стих или песма слободномислеће лирске субјекткиње заглављене у мору питања о односу приватног и политичког.
Поменуто „изнутра“ се у поезији Дубравке Матовић мења у метафору „испод штикле“, што је наслов једне од најсугестивнијих песама из збирке Историја баштованства. Бити срећна у својој „улози“ (песма Сомот) императив је лирске протагонисткиње чија збирка преиспитује односе између биолошких полова, али и указује на потребу да се слобода освоји интроспекцијом, посматрањем малих ствари и свакодневним, рутинским активностима. 
За крај, реторско питање: може ли поезија променити свет? Када би могла, ја бих волела да управо наведене збирке, поред још неких о којима ћу такође писати, то учине! 

Драгана В. Тодоресков